петак, 11. март 2022.

Komunizam

 

Док су се точкови запрежних кола труцкали кроз блатњаву калдрму у селу Пољна у Трстенику, на њима је био мртвачки сандук са закланим псом.

Кочијаш са кајасима у рукама био је Павле Кандић, мучки је ударао два расна коња који цео Други светски рат преживеше пратећи српског сељака кроз још једно страдање, али те зиме 1948. године копита им се заглавише на блатњавом путу и тек после добрих батина успеше кола да извуку и наставе даље према гробљу.

Не би сандук са мртвим псом и мршавим кочијашем представљао проблем за ова два снажна коња, већ на запрежним колима седи и десетак "угледних" комуниста из Трстеника, како не би укаљали угланцане ципеле.

Иза њих се пешке кретала непрегледна колона српских сељака из трстеничких села, углавном угледних домаћина који су у опанцима и до колена мокрим чарапцима газећи по блату ишли на ову необичну сахрану.

Сахрану на којој неће присуствовати свештеник, већ сам Сотона.

По доласку на гробље, сандук је бачен у већ припремљену раку, Павле Кандић се попео на један оближњи споменик и кратко се обратио окупљеним Србима са речима:

"Од данас сте комунисти, данас смо сахранили вашега Бога."

Било је јасно тим напаћеним људима да је у новонасталој Југославији увелико на снази успостављање бескласног комунистичког друштва, и да ће сви неподобни завршити попут овог прекланог пса, што им је било и показано у пракси.

Истовремено, неких 400 километара даље, у Ђаковици на Косову, комунисти су наредили рушење цркве Свете Тројице која је била и спомен-костурница за хиљаде српске деце и жртава у Првом светском рату.

Баш на Савиндан 1949. године црква је дигнута у Ваздух, а њено рушење постао је један је од најдрастичнијих примера политичког антитеизма нове власти.

На том месту комунисти одмах направише спомен парк "братству и јединству" а од остатака цркве и дечијих костију по Ђаковици озидаше јавне тоалете.

У овом случају још жалосније је то што су цркву срушили новонастали српски комунисти како би се додворили ТИТУ и партији и убрзо напредовали у политичкој хијерархији, а чак су их и локални шиптари и хоџе молили да то не раде како касније љага не би пала на њих.

Новонастали комунисти су били спремни на све како би доказали лојалност ТИТУ и евентуално се докопали Београда где су се већ увелико делили одузети српски станови истакнутим члановима партије, а слично је било и у осталим градовима Југославије.

Београд је фактички очишћен у првим данима после рата, када је побијено преко 60 000 "неподобних", углавном Срба, а њихови станови и дућани су подељени овим подобним.

Због овакве политике је и Бранко Станковић аутор култне емисије "Квадратура круга", недавно завршио на улици, али и многи други пре њега.

Комунисти су толико далеко отишли да су једне вечери похапсили све кондуктере и возаче градског превоза у Београду, јер су носили униформе другачије од комунистичких.

Како трамваји, аутобуси и тролејбуси ујутро нису изашли на улице, управа ОЗНЕ тражила је да се сви ухапшени након "преваспитавања" пусте на посао.

Милан Трешњић, тадашњи мајор ОЗНЕ на депешу је одговорио кратко:

"Тражите друге, Бањица-стрељани."

ОЗНА ће касније променити назив у УДБА али неће и систем рада.

У пролеће '49. године започела је комунистичка акција под називом "Сеча српских записа."

Ради се о организованој акцији у којој су комунисти ишли по селима, углавном око Јагодине и секли вишевековне храстове под којима су држане литијске молитве за берићет њива и усева, и тако рушили те храмове у природи.

Да се сеча записа не прошири даље по целој Србији побрину се једног дана сам Бог, након сече три храста у јагодинском селу Глоговац, први комуниста који се латио секире, касније полуди и исече и рођеног оца на спавању.

Онај што посече други храст, обеси се на дуд у свом дворишту, а трећег погоди гром из ведра неба.

Сеча храста се тада прекину јер нико не хтеде узети секиру у руке, али наставише други комунисти по црквама и храмовима затварати стоку.

Ипак, сечу храстова наставише њихови комунистички наследници деценијама касније.

2015. године, због аутопута од Прељине до Љига, посекоше храст стар 600 љета.

Попут шиптара и хоџа који су некад молили Србе да не руше своју светињу у Ђаковици, овог пута то су урадили радници на аутопуту из Азербејџана који су молили Србе да не руше вековни храст.

Храст је ипак срушен, не због аутопута, већ због осећаја моћи и због тога што је заклањао поглед на комунистичке политичке наследнике.

Не постоји нити један једини политичар у последњих 30 година а да није дете комунизма, сви су они идеолошка и биолошка деца ТИТА, његових официра, безбедњака, шефова партије, директора огромних комбината и фирми, дипломата...

Павле Кандић који је био на запрежним колима у Трстенику '48. године је у ствари отац Наташе Кандић.

Павле је учествовао у стрељању Срба у Тополи 1944. године а највише је волео да лично српском сељаку кундаком разбије лобању, како се касније показао као добар кочијаш према Србима, постао је мајор ОЗНЕ.

Кајасе на данашњим запрежним колима држи Вучић Александар.

Син Анђелка Вучића, бившег директора Завода за израду новчаница и кованог новца у Топчидеру, и мајке Ангелине, секретарке у амбасади САД-а у Београду.

Брнабић Ана, унука потпуковника ЈНА Антона Брнабића са острва Крк који је 1946. године починио масакр над Србима на Дедињу, и ћерка Зорана Брнабића, комунистичког функционера и директора Поште.

Дачић Ивица, син Десимира, Титовог милицајца и командира на Метохији и у Житорађи.

Динкић Млађан, син Миросанке, гувернера Народне банке Југославије и шефице Вучићевом оцу.

Тадић Борис, син Љубомира, носиоца Партизанске споменице и истакнутог комунисте.

Ђинђић Зоран, син Драгомира, пуковника Контраобавештајне службе, настале од трећег одсека ОЗНЕ.

Чанак Ненад, син Милана, комунистичког функционера и градоначелника Новог Сада 1974. године.

Шешељ Војислав, син Николе, сиромашног кондуктера из Сарајева, комунистичко дете од главе до пете, са 16 година постаје најмлађи члан Савеза комуниста Југославије, најмлађи ТИТОВ докторант, докторирао на тему "Марксистички концепт наоружаног народа."

Одани сарадник УДБЕ још из сарајевских дана.

Драган Марковић Палма, у политички живот га увео службеник УДБЕ Жељко Ражнатовић Аркан, син Вељка пуковника ЈНА.

Драшковић Вук, син Видака, партизана који је учествовао у убиству 10 000 Срба из Шумадије 1945. године у Миљевини код Фоче, после рата побегао од српске руке из Југославије и постао дописник Танјуга из Африке.

Јеремић Вук, син Михајла, директора компаније Југопетрол, унук Шерифа Буљубашића и Садете Поздерац, чији је отац Нурија био потпредседник АВНОЈ-а, изданка једне од најугледнијих комунистичких породица из БиХ, познате као "Бошњачки Кенедији."

Ђурић Марко, унук Најдана Пашића, председника Уставног суда СР Србије који је до краја спроводио устав из 1974. године, син Јасне, члана јеврејске верске заједнице, а и он је сам доста времена провео у Израелу и течно прича Хебрејски језик.

Ирена Вујовић, председница општине Савски Венац, праунука Николе Ковачевића, оснивача Коминтерне и брата масовног убице Саве Ковачевића.

Сташа Зајовић, оснивачица "Жена у црном", ћерка Јоле Зајовића који је чин мајора ОЗНЕ заслужио стрељајући Београђане приликом "ослобођења" 1944. године.

Соња Бисерко, председница Хелсиншког одбора за људска права, ћерка Ђурађа, Титовог дипломате у Египту и Алжиру.

Зорана Михајловић, позната и као "Зорка моторка", јер је као министарка грађевинарства директно наредила рушење храста на траси аутопута, дете угледне комунистичке породице из Тузле.

Небојша Стефановић, познат као "Др. Слина", од оца Бранка, старог Удбаша и данашњег легалног шверцера оружја.

Мића "Мегатренд" Јовановић, син Божина, комунистичког руководиоца и члана најужег Титовог кабинета током 60-тих година, власник факултета на коме је докторирао "Др. Слина."

Алекдандар Вулин, син Ранка, југословенског директора циглане у Каћу, оптуженог за примање мита.

Иако потиче са Мањаче у Републици Српској и одрастао је близу војног полигона, војску служио није, данас министар војни.

Могао би овако да наставим до ујутру али ми понестаје тинте...

Дакле, точак на комунистичким запрежним колима и даље се окреће, само не преко блатњаве калдрме, већ прелази преко коњске балеге коју дели на два дела, а оба ће припасти нама...