Бојкот антисрпског филма Анџелине Џоли "У земљи крви и меда"
Када је филм кренуо са снимањем, госпођица Џоли је тачно знала какви ће бити емоционални ожиљци и губитци многих босанских породица које ће гледати овај филм, посебно оних из мешовитих бракова. Претварајући се да је филм само један од оних "измишљених" филмова које се базирају на стварним чињеницама, она чини управо супротно од своје идеологије да треба бити одговоран када се ради о кршењу људских права. Она арогантно одбацује причу о правим "Босанским Ромеу и Јулији" , људима који су убијени снајпером 19. Маја 1993. године. Његово име је било Бошко Бркић, и био је Србин из Босне, а она се звала Адмира Исмић, муслиманка из Босне. Обоје су били убијени када су покушали да побегну из муслиманског дела у Сарајеву на сигурност у српском делу града , при преласку моста на Врбањи. Мртви, остали су на мосту неколико дана, на "ничијој" земљи“, док су медији, као лешинари изманипулисали њихову смрт за своје насловне стране. На почетку филма, Ајла се спрема за састанак са српским полицајцем. У следећој сцени они плешу у сарајевском ноћном клубу, када експлодира бомба која прекида мир у овом мултиетничком граду; Бомба је, наравно, постављена од стране Срба. Следећа сцена показује жене које се одвлаче у аутобус који их води у шта, питате се? У српски камп где су силоване! Српски полицајац баца једну од жена на хаубу аутомобила, скида јој панталоне и силује је. Полицајац граби Ајлу да и њу силује, али га зауставља Данијел, "њен" србин, који је заштићује од силовања и који прети да њу нико не сме да дотакне. Ајла преживљава тако што је закључана у соби у којој спава само са Данијелом. Разлог због кога би неко провео цео рат бранећи жену са којом је имао само један састанак, остаје недовршен у овој причи. Анђелина нам представља овај догађај као почетак филма, игноришући прави разлог за почетак Босанског грађанског рата, када су муслимански терористи упали у Српску Православну Цркву за време венчања у Сарајеву, и наредили да "Срби не смеју да истичу српску заставу у Босни јер је то сада муслиманска држава". Они онда убијају младожењиног оца и тешко рањавају српског православног свештеника, као и десетину гостију. Анђелина не повезује цињеницу да је више од 4000 муслиманских терориста дошло у Сарајево из Бин Ладенових кампова у Афганистану, који су мучили и убијали српске војнике палећи их на ражњу као животиње и одсецајући им главе, које су носили по Сарајеву као трофеје. Да су ти исти муџахедини вршили ужасне покоље над Хрватима (Хрвати који су се борили против муслимана пуне четири године нису ни били поменути у овом филму) у грабовичким пољима у септембру и новембру иза којих стоји Странка демократске акције, да су ти исти муџахедини на Озрену побили и попалили све српско, да су Гојку Вучићу у кампу у Возући одсекли главу, ставили је на његов стомак и терали друге српске заробљенике да је љубе, да су играли фудбал са српским главама како је сведочила Регина Крајс, Немица и бивша жена Ал Каидиног оперативца Реде Сејама, који је живео у Босни током рата и учествовао у овим злочинима. Анџелина Жоли жмури на чињеницу да је Бин Ладен неколико пута долазио у Босну. Најбољи сведок тога је Рената Флотау, извештач са Балкана за немачки Шпигл. Она је по Сарајеву често виђала муџахедине и неколико пута у седишту СДА у Сарајеву састајала се са Бин Ладеном. На тим састанцима било је присутно руководство СДА и тајне полиције. Једном приликом одржала је са Бин Ладеном десетоминутни интервју у којем јој је признао да долази у Босну да помогне да се доведу Свети ратници и да се рашири џихад. Анђелина Џоли исто тако не приказује чињенице да је хиљаде Срба отпуштено са посла. Муслимани су јурили кроз стамбене зграде и истеривали Србе који су ту живели деценијама. После протеривања, њихове личне ствари и намештај бацане су кроз прозоре, на улице. Она не помиње чињеницу да је преко 250.000 Срба протерано из Сарајева и да им је забрањено да се врате, као и да их је преко 8000 побијено у Сарајеву у ужасним покољима у којима су и муџахедини учествовали. У овом филму је понављана "чињеница", као и у медијима који су пратили овај грађански рат, лаж о 300.000 убијених Босанских муслимана. Као у случају Гебелса, који је за време Холокаста говорио "Кажи лаж сто пута, и постаће истина", и овде је понављано седам година да је било 300.000 мртвих и 60.000 силовања, и у то је свет је наравно, поверовао. Кроз неке друге организације са бољом репутацијом сада знамо да је било мање од 97.000 жртава, и то на свим странама у овом грађанском рату, и то их не чини "геноцидом". Српска Православна Црква је у овом филму исто тако оптужена у медијима ,а није ни поменуто да је Српски Патријарх Павле водио преко милион Срба у протест против тадашње владе. У интервјуу за "Швајцарски Федерални Парламент", 10. Децембра 1992, Патријарх је изјавио да је "800 српкиња било силовано у 20 кампова које су држали муслимани и Хрвати."У југословенској организацији за ратне злочине, 2. Августа, исто тако објављен је његов исказ, истог дана када су објављене приче о "логорима смрти", које су се нашле на америчким киосцима. Оне идентификују локације у Сарајеву, Тузли, Бугојну, Бихаћу и Славонском Броду, где су Српкиње биле везане, силоване и убијане од стране хрватских и муслиманских војника. Овај филм не дотиче публику љубавном причом, веђ их ужасава случајем силовања. Анђелина Џоли не преза ни од тога да на крају филма прикаже статистику из овог рата, где наставља пропаганду од "50,000 босанских жртава силовања", иако је то број који је дискредитован много пута у последњих двадесетак година. Ове измишљене приче и пропаганду о босанском грађанском рату, описао је у само пар реценица француски новинар Џером Бони, који је 4.Фебруара 1993. послао извештај из Тузле. Тузла је тада била проглашена за босански град где је било највише силованих муслиманки. Он је рекао: " Кад сам ишао према Тузли, речено ми је да идем у гимназију где је било 4.000 силованих муслиманки. На 20 километара од гимназије, чуо сам бројку од 400. На десет километара, већ је прича промењена на 40. Кад сам стигао у гимназију, нашао сам само 4 жене које су хтеле да сведоче о томе." Зашто је Анџелина Жоли игнорисала чињеницу да су муслимани знали сами да силују муслиманке као што псотоје сведочења муслиманки да је то Насер Орић радио у Сребреници? Зашто игнорише чињеницу да су хиљаде и хиљаде Српскиња силоване у Сребреници, Сарајеву, Завидовићима…? За мене, филм Анђелине Џоли сада изгледа као покушај једног кинематографског геноцида.
Нема коментара:
Постави коментар