"U tebi je Vojvodina zaspala"- prelep način da devojci kažeš da nema sise tj da je ravna.
Žena u PMS-u:
- Aha! Čija ti je ovo plava dlaka na sediŠtu?
- Pa tvoja ljubavi...ti si plava.
- Ja jesam ali moja farba je Garnier explicit Aura 05, a ovo je za pola nijanse tamnija i puniji ton ima...
Pravi muškarac ode samo jednom na pijacu.
Kupi sve bezveze i pogrešno i više ga žena ne šalje.
Tipični mačo Balkanac oženi lepoticu i nakon venčanja objašnjava joj pravila:
- Dolaziću kada hoću i ako hoću i u koje vreme hoću i ne očekujem da se buniš. Ja očekujem odličnu večeru na stolu, osim ako ti javim da ne dolazim.
- Odlaziću u lov, u ribolov i na kartanje sa svojim prijateljima onda kad ja to budem hteo i da me slučajno nisi uznemiravala zbog toga.
- To su moja pravila. Imaš li nešto da kažeš na to?
- Ne, sve mi to odgovara. Ali, samo da znaš da će, svake večeri oko sedam, u ovoj kući biti seksa bio ti kući ili ne!
Kad sam bio mali, violinisti su bili na televiziji, a šibicari u Knez Mihailovoj. Večeras sam video bar 3 violinistkinje u Knezu i bar 15-ak šibicara na televiziji.
Jednog dana čovek uđe u restoran u pratnji ogromnog noja….
Konobarica ih upita šta žele naručiti.
- Hamburger, pomfrit i koka kolu, a onda se okrene prema noju:
- A ti?
- Ja ću isto! - odgovori noj.
Nakon nekog vremena konobarica se vrati s narudžbinom.
- To bi bilo 1200. dinara - reče. Tip posegnu u džep i izvuče tačno toliki iznos.
Sledećeg dana tip s nojem opet uđe u restoran i ponovno naruči:
- Hamburger, pomfrit i koka kolu , a onda se okrenu prema noju:
- A ti?
- “Ja ću isto! - odgovori noj.
Nakon nekog vremena konobarica se vrati s narudžbinom.
- To bi bilo 1200. dinara - reče. Tip posegnu u džep i izvuče tačno toliki iznos.
I tako je sve preraslo u rutinu.
Prođe nekoliko dana…
Čovek i noj, kao i obično, uđoše u restoran:
- Uobičajeno?” - upita konobarica.
- Ne, danas je petak! Uzeću lignje, salatu i pivo. - reče tip.
- Ja ću isto! - odgovori noj.
Ubrzo, konobarica se vrati s narudžbinom.
- To bi bilo 2000. dinara.” - reče konobarica. Tip posegnu u džep i izvuče tačno toliki iznos.
Ovoga puta konobarica nije mogla odoleti radoznalosti.
- Oprostite, ali kako to da uvek u džepu imate tačno toliko novaca koliko iznosi račun?
- Pre nekoliko godina čistio sam tavan i našao staru lampu… Protrljao sam je i iz nje je izašao duh i rekao da će mi ispuniti dve želje. Moja prva želja bila je da u džepu uvek imam tačno onoliko novca koliko mi treba da bih platio račun…i želja se ostvarila… Svaki put kad nešto kupujem, u džepu se pojavi tačno onoliko novca koliko mi treba.
- Pa to je izvanredno! Uzviknu konobarica - Većina ljudi tražila bi milione, ali vi ćete ovako biti bogati do kraja života!
- Upravo tako! Zatražim li litru mleka ili najskuplji automobil, uvek ću to moći platiti.”
- A zašto vas uvek prati noj?
Čovek duboko uzdahnu i reče:
E, tu je kvaka… Moja druga želja bila je da uz mene do kraja života bude pilence dugih nogu i velike guze, koje će se uvek složiti sa svime što kažem…
Devojka iz provincije upisala fakultet u Beogradu. Polazi na studije, a majka joj, naravno, savetuje:
- Ćero, pazi, kad odeš tamo, sigurno ćeš sresti nekog mangupa, koji će ti reći kako si zgodna i lepa, pa će te pozvati na večeru, pa na piće u njegov stan, pa posle u krevet, pa će da skoči na tebe i osramotiće ti oca, majku i celu familiju! Pazi šta radiš!
Prolazilo tako vreme i dođe devojka na odmor u svoje mesto. Kada je ostala sama sa majkom, majka je pita da li se nešto desilo, a ona će:
- Vidi, mama, bilo je tačno onako kako si me upozoravala.
A, majka će:
- I, šta si uradila, nesrećo?!
- Ma, skočila sam ja na njega i osramotila mu oca, majku i celu familiju!
Ljudi, dogodilo se čudo!
Otvaram mašinu, a u njoj: dve čarape iz istog para, jedna pored druge!!!
Ko želi neka čestita!
Uhvatio zmaj Srbina, Hrvata i Bosanca i kaže:
- Slušajte ... danas sam dobre volje i zato ću pustiti jednog od vas. Jel vidite onu planinu? Ko je prvi optrči, njega ću pustiti! Spremi se, pozor ... Sad!!!
Čeka zmaj, čeka, čeka .. prošlo tri sata, kada eto ih iza ugla dotrčavaju Srbin i Hrvat .. duša im u nosu! Guraju se poslednjim snagama do cilja!
- Dobro, kaže zmaj ... a gde je onaj međed od Bosanca?
Kažu Srbin i Hrvat:
- Ma glupi Bosanac, gde taj da trči! On otišao kući!
Jedan naš političar se zakleo u majku. Majka ga tužila za pokušaj ubistva...
Dolazi muž kući s posla, na vratima ga žena čeka u seksi donjem rublju i kaže:
- Želim da imamo filmski seks.
Bez riječi muž joj odvali šamarčinu, veže je za radijator, gurne joj ga prvo u dupe pa udri, udri, pa ga onda izvadi i išamara joj dupe, lupi je par puta kitom po glavi i svrši joj na čelo...
Onako rasturena i razbucana žena se nekako oslobodi, četveronoške krene prema kupatilu i kaže:
- Mi definitivno ne gledamo iste filmove...
Pitam kurvu koliko košta da mi izdrka, kaže 10 €, i krenu da mi otkopčava tole, ma neću bre, to pitam samo da vidim koliko uštedim kada to sam uradim.
Ako ne slikaš sneg i ne okačiš na instagram dođe sneško belić pokupi sav sneg i nabije ti šargarepu u dupe.
- Dobar dan.
- Dobar dan majstore, znači krenuli i kod nas žuti prsluci... revolucija.. Ako ako, tako i treba, svaka čast.
- Vozačku i saobraćajnu molim.
Možeš da me zoveš "bebo", samo kad mi staviš sisu u usta.
Blind dejt vol.2
Ona: Kako da te prepoznam?
Ja: Kad vidiš lika da ti dolazi u susret i pomisliš o Bože samo da nije ovaj, e taj sam.
- Hajde sa se jebemo?
- Ne mogu!
- Zašto?
- Pa bojim se!
- Čega???
- Pa da ću da zatrudnim!!
- To ne može da se desi Gorane.
- Ok Milane.
Nikada neću zaboraviti kada su mi roditelji za rođendan doneli helikopter na daljinski. Skočio sam od sreće. Poljubio roditelje i istrčao napolje da se igram. Jurcao sam sa daljinskim u ruci, dok je helikopter gordo leteo u vazduhu. Vikao sam, skakao, smejao se. Još uvek pamtim tu sreću, tu radost. A kad sam se naigrao, ušao sam u kuću, spustio moj helikopter, a onda ga pažljivo obrisao krpicom i stavio na sto. Mama i tata nisu očekivali od mene da se tako pažljivo odnosim prema poklonu i to ih je činilo još srećnijim. A kada su roditelji izašli na terasu, na svež vazduh, prišla mi je žena i šapnula na uho :
- Jebeš mi mater ako si ti normalan!
- Plaćate karticom?
- Da.
- Kažite pin.
- Pin...
- Danas je svetski dan borbe protiv korupcije!
- Nije!
- Evo 20€.
- Jeste.
Nikad ne znaš šta sve imaš u životu dok ne pospremiš sobu.
- Brzo ovo je pljačka, stavi taj novac u kesu!
- Kesa vam je 2 dinara, može?
- Ne treba, u džepove ću!!
- Prišao sam joj, malo smo porazgovarali, ali stekao sam utisak da nije zainteresovana.
- Pa šta ti je rekla.
- Odjebi.
Šta će mi kurac ako na njemu nisi ti?!
(ja kad pokušavam da budem romantičan)
Ali kad napišu "Jedva čekam doček nove godine da bi se napio"
ČEKAŠ NOVU DA BI SE NAPIO???
JA DO NOVE GODINE ODRADIM DVE TRANSPLATACIJE JETRE.
Jedna rakija
Dvie rakije
Pet rakija
Osam raknja
Dvanes eakija
Petbes rskija
Šts radiš bivša ljubavn?
Ako opet posle nove godine poskupe cigare ja ću definitivno prestati da jedem.
Mojim starcima je bitnije da se kišobran vrati kući nego ja.
Sa 30 godina imam jasne i precizne ciljeve u zivotu.
Cilj mi je da keva ne sazna da sam razbio nikad korišćenu kristal Zaječar čašu koja stoji u komodi zadnjih 50 godina.
Izneo malo bebu na vazduh, zakašlja se, kaže neka gospođa je li se to prehladio, reko ma jok počeo mali pušiti, to mu je od cigara.
Buditi se sa osobom koju volite i gledati je kako spava je ogroman dar koji vam samo hloroform može pružiti.
Ljudi pojedu čokoladu, pljeskavicu, picu, napolitanke i litar koka kole i ne ugoje se uopšte, ja se evo ugojim i dok nabrojim šta su sve pojeli.
- Doktore recite mi kakvi su mi nalazi umirem od radoznalosti.
- Ne samo od radoznalosti.
Dobra ova ideja da i žene idu na vojnu obuku.
U slučaju rata pošalješ ih na front i samo im kažeš:
- Rekli su oni tamo da ste se ugojile!
U godinama sam kad zaspim na pola pornića.
Pomeranje od telefona povećava verovatnoću da će da stigne poruka ili zazvoni za 99%
U zadnjem redu bioskopa žali se mladić :
- Celi film me nisi poljubila.
- Pa popušila sam ti.
- Meni ???!!!
Kaže muž ženi:
- Ne mogu više da krijem, ja sam peder.
Žena:
- Pa dobro, mater mu jebem, imam i ja šupak.
Razgovaraju dve babe o starim dobrim vremenima i bračnim obavezama. Pa prva upita:
- Je l’ bona, kako onaj tvoj, radi li šta?
- Ništa, moja kumo, ništa… Kako kod tebe?
- Aaa…moj po celu noć može. Ja ga nakrkam sa medom i orasima i on prangija po celu noć. Nego…probaj i ti bona. Nećeš se pokajati!”
Ova ode na pijacu, nakupuje meda i oraha, dođe kući i kaže dedi:
- De stari. Uzmi malo meda, uzmi malo oraha…
I tako svakih pola sata…
- Deder stari samo ti udri. Tebi sam i kupila…
- Ma ne mogu više. Stvarno ne mogu…
- Samo jedi i ne laprdaj.
Ma ne mogu više bona, šta ti je…
- Jedi, čuješ šta ti kažem… Jedi!!!
Najeo se deda kao nikad. Legli oni kada je došlo vreme za krevet. Oko ponoći javi se deda:
- Baba…
Ona budna a ćuti. Pravi se da spava, a on će opet:
- Baba…
Ona ćuti, a on:
- Baba, baba….
A ona se ko fol probudi, okrenu se i reče:
- Šta je junačino moja?!
- Baba, ja se usr’o!
Na poslu, uz kafu, razgovaraju dve prijateljice o svemu i svačemu, pa i o proteklom danu:
- Kako je bilo sinoć?
- Katastrofa od seksa. Muž došao sa posla, za tri minuta pojeo ručak, onda četiri minuta seksa i minut nakon toga je zaspao. A kod tebe?
- Kod mene - fantazija! Muž došao kući, poveo me na ukusnu romantičnu večeru, posle smo šetali sat vremena do kuće, onda sveće, sat predigre, pola sata fantastičnog seksa, a na kraju, zamisli, sat vremena smo razgovarali. Bajka!
Nekako u isto vreme razgovaraju uz pivo dvojica kolega:
- Kako je bilo sinoć?
- Super! Dođem kući, večera na stolu, pojeo sam, pojebao ženu i zaspao. A kod tebe?”
- Ma katastrofa! Dođem kući, nema struje jer sam zaboravio platiti račun, pa sam morao onu moju voditi na večeru. Klopa kao neka fina, daju ti jedan brabonjak na ogroman tanjir, a okolo našaraju neke gluposti, a bilo je tako skupo da nisam imao novaca da se vratimo taksijem, pa sam morao sat vremena pešačiti do kuće! Dođem tamo, naravno nema struje, pa sam morao prvo tražiti, a onda paliti proklete sveće! Bio sam tako ljut i besan da mi je trebalo sat vremena da mi se digne, a posle nisam mogao pola sata svršiti! Nakon toga, još sat vremena nisam mogao zaspati! Ma propast…
петак, 28. децембар 2018.
Stanica gde se vozovi ne zaustavljaju
Momo Kapor
“Muž me vara” – rekla je sestra paleći cigaretu.
S kim?
“Ne znam” – kazala je – “mislim sa svojom lekarkom”.
Ćutale smo i pušile. Mi smo iz Hercegovine; odatle smo došle u ovaj grad kao vrlo, vrlo mlade devojke.
Otac nam je bio železničar, majka, nepismena…
On je bio naočit, stasit čovek, guste kovrdžave kose. Radio je na železničkoj stanici gde se nikada nisu zaustavljali vozovi. Stanica je bila niska žuta zgrada, nalik na karaulu, podignuta još za vreme Austrougarske, sa jednom jedinom prostorijom i sa stolom na kome se nalazio morzeov aparat koji je otkucavao i danju i noću. Iz njega je curila beskrajna papirnata traka na kojoj su bili ukucani neki znaci. Nije nam bilo dozvoljeno da ulazimo u očevu kancelariju, odakle bi nekoliko puta dnevno izlazio, stavljao na glavu crvenu kapu i pozdravljao ispruženim dlanom uz širit vozove koji su prolazili. Lokomotive su mu tuleći otpozdravljale. Verovale smo da nam je otac najvažniji čovek na svetu.
Naša kamena kuća bila je na brdu iznad sela, u zelenoj udolini.
Silazile smo svakoga dana da se igramo školice na malom peronu, jedinom komadu asfalta u čitavom tom kraju i gledamo vozove što prolaze. Išli su sa severa na jug i ponovo se vraćali na sever. Nismo mogle da vidimo putnike iza mutnih stakala prozora koji bi projurili pokraj nas ali bilo je uzbudljivo osetiti vetar na licu posle njihovog prolaska. Posle svega ostajala je tišina poput kamenog predela sa plavičastim brdima u daljini.
Svi su nekuda putovali, osim nas.
Majka nikada nije silazila na stanicu. Kad nije kuvala i prala, čuvala je četiri koze čije smo mleko pili. Predveče bi zahvatila kantu vode i u njoj razmutila so, pa bi granom prskala nisko šipražje iznad kuće, jer kozama je bila potrebna slana voda. Nikada je nismo videle ni u čem drugom sem u crnini koju je nosila za poginulim bratom.
Otac je imao teške crne čizme . Majka je uglavnom išla bosa po stenju, za kozama. Uveče mu je prala noge u lavoru i brisala ih krpom, dok je on pušio zamišljeno gledajući kroz prozor prema stanici u kojoj je kucalo Morzeovo srce. Majčina kosa bila je prošarana sedima. Imala je najkrupnije crne oči koje sam ikada videla na licu neke žene. Nikad se nije smejala. Osećala se izgleda krivom, što našem ocu nije, umesto nas, rodila sina, koga je, kao i većina Hercegovaca, očekivao.
Jednog leta, obule smo patike koje smo dugo priželjkivale. U njima smo mogle trčati po kamenju, a da nas ne peku tabani. To leto je bilo toliko vrelo da su seljaci pričali kako poskoci stoje na repovima jer je kamen bio užaren.
Jedne večeri, spustile smo se na stanicu da vidimo voz koji je prolazio u šest prema jugu. U očevoj kancelariji se dešavalo nešto čudno; iz nje su, kroz otvorene prozore, dopirali dahtanje i kratki, isprekidani jecaji. Privukle smo stari sanduk, popele se na njega, i kad nam se oči privikoše na polutamu prostorije, videle smo oca kako svučenih pantalona, ali ne i čizama, leži na učiteljici koja je jedina u našem kraju nosila svilene čarape.
Oko njihovih tela, zapetljala se traka iz morzeovog aparata.
Otrčale smo kao bez duše uz brdo kući i pronašle majku koja je granom prskala slanu vodu po žbunju. Ispričasmo joj šta smo videle na stanici, našta ona poče da nas tuče mokrom granom kao luda.
Jeste li gladne? – vikala je ne prestajući da nas šiba.
“Nismo!” – odgovorismo kroz plač.
Jeste li žedne?
“Nismo” – rekle smo jecajući.
Imate li krov nad glavom?
“Imamo.”
Listovi sa grane ostavljali su bolne tragove na našoj nežnoj koži jer su bili skoreni od soli.
Jeste li dobile patike? – vikala je ne prestajući da nas udara.
“Jesmo” – odgovorismo u glas.
Pa šta vas onda briga šta vam otac radi?- kazala je bacivši mokru granu u šiblje, a zatime je sela na kamen zagnjurivši glavu u dlanove.
Sedele smo na kamenju i ćutale.
U tom trenutku, čule smo pisak lokomotive koji je pozdravljao našeg oca.
Taj prodorni zvuk, nalik na krik u kamenoj pustinji, odjekuje u mojoj glavi i večeras, posle trideset godina.
Imaš nove cipele – kazala sam sestri.
Da, lepe su… Reče ona pogledavši ih kao da ih prvi put vidi, a onda zaplaka.
“Muž me vara” – rekla je sestra paleći cigaretu.
S kim?
“Ne znam” – kazala je – “mislim sa svojom lekarkom”.
Ćutale smo i pušile. Mi smo iz Hercegovine; odatle smo došle u ovaj grad kao vrlo, vrlo mlade devojke.
Otac nam je bio železničar, majka, nepismena…
On je bio naočit, stasit čovek, guste kovrdžave kose. Radio je na železničkoj stanici gde se nikada nisu zaustavljali vozovi. Stanica je bila niska žuta zgrada, nalik na karaulu, podignuta još za vreme Austrougarske, sa jednom jedinom prostorijom i sa stolom na kome se nalazio morzeov aparat koji je otkucavao i danju i noću. Iz njega je curila beskrajna papirnata traka na kojoj su bili ukucani neki znaci. Nije nam bilo dozvoljeno da ulazimo u očevu kancelariju, odakle bi nekoliko puta dnevno izlazio, stavljao na glavu crvenu kapu i pozdravljao ispruženim dlanom uz širit vozove koji su prolazili. Lokomotive su mu tuleći otpozdravljale. Verovale smo da nam je otac najvažniji čovek na svetu.
Naša kamena kuća bila je na brdu iznad sela, u zelenoj udolini.
Silazile smo svakoga dana da se igramo školice na malom peronu, jedinom komadu asfalta u čitavom tom kraju i gledamo vozove što prolaze. Išli su sa severa na jug i ponovo se vraćali na sever. Nismo mogle da vidimo putnike iza mutnih stakala prozora koji bi projurili pokraj nas ali bilo je uzbudljivo osetiti vetar na licu posle njihovog prolaska. Posle svega ostajala je tišina poput kamenog predela sa plavičastim brdima u daljini.
Svi su nekuda putovali, osim nas.
Majka nikada nije silazila na stanicu. Kad nije kuvala i prala, čuvala je četiri koze čije smo mleko pili. Predveče bi zahvatila kantu vode i u njoj razmutila so, pa bi granom prskala nisko šipražje iznad kuće, jer kozama je bila potrebna slana voda. Nikada je nismo videle ni u čem drugom sem u crnini koju je nosila za poginulim bratom.
Otac je imao teške crne čizme . Majka je uglavnom išla bosa po stenju, za kozama. Uveče mu je prala noge u lavoru i brisala ih krpom, dok je on pušio zamišljeno gledajući kroz prozor prema stanici u kojoj je kucalo Morzeovo srce. Majčina kosa bila je prošarana sedima. Imala je najkrupnije crne oči koje sam ikada videla na licu neke žene. Nikad se nije smejala. Osećala se izgleda krivom, što našem ocu nije, umesto nas, rodila sina, koga je, kao i većina Hercegovaca, očekivao.
Jednog leta, obule smo patike koje smo dugo priželjkivale. U njima smo mogle trčati po kamenju, a da nas ne peku tabani. To leto je bilo toliko vrelo da su seljaci pričali kako poskoci stoje na repovima jer je kamen bio užaren.
Jedne večeri, spustile smo se na stanicu da vidimo voz koji je prolazio u šest prema jugu. U očevoj kancelariji se dešavalo nešto čudno; iz nje su, kroz otvorene prozore, dopirali dahtanje i kratki, isprekidani jecaji. Privukle smo stari sanduk, popele se na njega, i kad nam se oči privikoše na polutamu prostorije, videle smo oca kako svučenih pantalona, ali ne i čizama, leži na učiteljici koja je jedina u našem kraju nosila svilene čarape.
Oko njihovih tela, zapetljala se traka iz morzeovog aparata.
Otrčale smo kao bez duše uz brdo kući i pronašle majku koja je granom prskala slanu vodu po žbunju. Ispričasmo joj šta smo videle na stanici, našta ona poče da nas tuče mokrom granom kao luda.
Jeste li gladne? – vikala je ne prestajući da nas šiba.
“Nismo!” – odgovorismo kroz plač.
Jeste li žedne?
“Nismo” – rekle smo jecajući.
Imate li krov nad glavom?
“Imamo.”
Listovi sa grane ostavljali su bolne tragove na našoj nežnoj koži jer su bili skoreni od soli.
Jeste li dobile patike? – vikala je ne prestajući da nas udara.
“Jesmo” – odgovorismo u glas.
Pa šta vas onda briga šta vam otac radi?- kazala je bacivši mokru granu u šiblje, a zatime je sela na kamen zagnjurivši glavu u dlanove.
Sedele smo na kamenju i ćutale.
U tom trenutku, čule smo pisak lokomotive koji je pozdravljao našeg oca.
Taj prodorni zvuk, nalik na krik u kamenoj pustinji, odjekuje u mojoj glavi i večeras, posle trideset godina.
Imaš nove cipele – kazala sam sestri.
Da, lepe su… Reče ona pogledavši ih kao da ih prvi put vidi, a onda zaplaka.
Moje detinjstvo
Autor : Nasja Duplančić
Moje detinjstvo trajalo je sedamdesetih i osamdesetih.. Mama, tata, pet godina mlađa sestra i ja. Ne sećam se da su se roditelji nešto igrali sa mnom. Imao sam igračke i provodio sate u svetu mašte. Mama je radila, kuvala ili spremala. Bavila se kućom i važnijim stvarima.
Niti sam hteo niti je tražila da se igramo zajedno. Zato valjda i danas imam bujnu maštu i uživam u retkim trenutcima samoće. Leti smo po cele dane bili napolju, penjali se, skakali, ali znalo se vreme ručka, večere i spavanja. Kada su nam dolazili gosti, znalo se da deca, osim za vreme jela, nemaju šta tražiti za stolom sa odraslima.
‘Ajmo, deco, u sobu! I bilo nam je super, odlično smo se zabavljali. Ne znam niti sam ikada čuo temu razgovora koja se među starijima odvijala. Nije me uopšte zanimalo. Kada smo išli u goste, pa bi domaćini ponudili kolače, a ja bih proždrljivo posegnuo za trećim komadom, mama bi me prostrelila pogledom tako da sam ruku istog trena povukao prema sebi. Ostalo mi je do dan danas usečeno u pamćenju njeno:
“Nisi se došao najesti, pristojno uzmeš komad, dva i staneš!” Tako i ja danas s prezirom gledam na ljude koji pobrste švedski stol na nekom eventu. Nismo plakali, vrištali i vikali da nam je dosadno. Ako bi nam i palo na pamet, odgovor bi bio:” zabavi se nečim.” I zabavili bi se. Uh, kako je mašta radila..
Bili smo čisti, uredni, pristojni, mogli smo se kontrolisati kad smo trebali biti tihi, a itekako aktivni kad bi nas pustili s lanca. Jeli smo sve, nije bilo pitanja:” Želiš li?” Nikada. Išli smo gde su roditelji hteli, kada je njima odgovarall.. I bilo nam je zabavno… Uvek.
Veselili smo se izletima na koje smo redovno išli vikendom i putovanju jilima ili vizem na more. Tata i mama su radili, brinuli, hranili, prigovarali, slušali, bodrili. Bili je autoritet, nikako prijatelj.
Kasnije, kad je detinjstvo preraslo u adolescenciju, mama je bila oslonac, psiholog, savjetnik, kritičar, podrška, bič božji. Sve po potrebi. Nije bila prijatelj. I to se naglašavalo, da se ne zabunim, da je ne tretiram poput svojeg vršnjaka, bez poštovanja.
Svako nepoštovanje odraslih kažnjavalo se rukom po guzi. Bez objašnjavanja, razgovaranja. Uvredio si starijeg, šamar. Pa ti uvredi i budi bezobrazan sledeći put. Plaženje jezika, ružne rieči… opet onaj ranije spomenuti mamin pogled…
Ne smatram da je bilo idealno… Nakon izlaska subotom, tata me budio u 9 kako bi pomagao pospremiti dvorište. Nakon 10 minuta telefoniranja vikao mi je da prekinem i da se nađem u četiri oka ako želim toliko razgovarati. Ograničeni izlasci su mi beskrajno išli na živce.
Nisam nikada došao kući pijan, nije mi palo na pamet.
A onda se nešto prelomilo usput, pa je takva vrsta vaspitanja postala previše surova. Vreme je izrodilo nove generacije roditelja. Beskrajno tolerantne, one koji podržavaju prijateljski odnos s decom i to im je baš cool..
Nemojte me pogrešno shvatiti, promene su potrebne, rekao bih nužne, ali imam osećaj da smo otišli iz jedne krajnosti u drugu.
Zbog vlastitog bunta ili inata?
Ne znam, ali poput naših roditelja i mi smo preterali, samo na potpuno drugačiji način. Dotakli smo drugu krajnost.
Počeli smo voditi filozofske rasprave s dvogodišnjacima, gledamo na decu kao na statusni simbol, poput novog automobila, pa ga lickamo, dotjerujemo, pokazujemo, hvalimo se:” Koliko kilometara ima tvoj? A konja? Kakve felne imaš? Moj može povući bolje od tvog! A kakav je u krivini?” -Tako vam to meni izgleda…
Trenutno su deca u centru pažnje, sede na čelu stola, štaviše, biraju mesto gde će sediti i to im se odobrava.
Deca prisluškuju razgovore odraslih, upadaju u reč, vode glavnu reč i glavna su tema razgovora. Dakako, uvek vođene u superlativima… Moj mali je ovo, moja mala je bolje… Deca dolaze u goste s rečenicom:” ja sam gladan!” pa ti pobrste pola frižidera, dok se roditelji smeju. Dete se konstantno zabavlja, ne znaju se sami igrati, pa te vuku za rukav i traže pažnju. Ako im ne pružiš pažnju onda vrište, pa cela porodica sudeluje u smirivanju.
Roditelji se svađaju s učiteljima, prete im otkazima, prete drugoj deci, ako im netko u žaru igre dotakne vlastito dete.
Roditelji pljuju pred decom po učiteljima, tako da se i deca usuđuju odgovarati učiteljima kad dođu u razred. Pa nestane svakog autoriteta. Deca su postala smisao života svojih roditelja, životni projekt, jedina tema razgovora, nerealnog ponosa.
S ponosom bi trebali pričati o svojim dostignućima, interesima, iskustvima, a dete o svojim. Umesto toga, hvalimo se tuđim (detetovim) dostignućima, prisvajajući ih kao svoju zaslugu.
Deca su nam tu da ih vaspitamo i pustimo da žive.. Da ih osposobimo za život, ujedno ne zanemarujući svoj. Nikako da im služimo i umesto njih rastemo.
Da ih satima čekamo ispred noćnih klubova i vozimo kućama. (da, to je postalo normalno) Da im držimo lavor kad nakon izlaska pijani dođu kući.
Da im tolerišemo nedopustivo.
Da ih nagrađujemo za dobru ocenu. Pobogu, pa ona bi sama po sebi trebala biti nagrada.
Čini li vam se da u osnovnim školama svi imaju petice? istina, ponekad je lakše detetu zaključiti veću ocenu nego imati posla s nabildanim taticom koji će ti pretiti jer je “stara koza” oštetila njegovo iznadprosečno inteligentno dete i dala mu 4. A ono zna za 10. Barem.
Pojam zlostavljanja i nestašne dečije igre se izjednačio.
Mi smo se grudvali, borili se koprivama, dolazili kući opečeni, ozebli, crveni. Niko nije zbog toga dizao paniku. Nismo bili toliko osetljivi. Nismo tužakali, jer smo znali da ćemo zbog tužakanja dobiti još jedan šamar.
Kad razgovaram malo s novopečenim roditeljima, svima je zajednička jedna rečenica: “Najvažnije mi je da mi diete bude sretno!”
Našim roditeljima je bilo važnije da usrećimo druge! Jer, shvatali su da je u tome, indirektno, i naša sreća.
Obratiti pažnju na ljude, ne biti sebičan, samoživ, razvijati empatiju, saosećati, brinuti, biti obazriv.. To se negde putem izgubilo.
Vaspitavamo li samožive egomanijake?
Nikada zadovoljne osobe, večno željne pažnje. One koji ne trpe autoritet, zabrane, uvete, rokove, pa se celi život traže i čekaju savršenu priliku da padne s neba, a takve nema.
U međuvremenu ih roditelji finansiraju peru, hrane, teše.. Jer njihovo zlato zaslužuje bolje. I ovaj svet nije dovoljno dobar za njih. Jesam li preterao? U svakom slučaju, mislim da nam treba zlatna sredina. Nešto između vaspitnih metoda naših roditelja i ovih danas. Vreme će pokazati, ako nas, u međuvremenu, vlastita deca ne pojedu za doručak.
Moje detinjstvo trajalo je sedamdesetih i osamdesetih.. Mama, tata, pet godina mlađa sestra i ja. Ne sećam se da su se roditelji nešto igrali sa mnom. Imao sam igračke i provodio sate u svetu mašte. Mama je radila, kuvala ili spremala. Bavila se kućom i važnijim stvarima.
Niti sam hteo niti je tražila da se igramo zajedno. Zato valjda i danas imam bujnu maštu i uživam u retkim trenutcima samoće. Leti smo po cele dane bili napolju, penjali se, skakali, ali znalo se vreme ručka, večere i spavanja. Kada su nam dolazili gosti, znalo se da deca, osim za vreme jela, nemaju šta tražiti za stolom sa odraslima.
‘Ajmo, deco, u sobu! I bilo nam je super, odlično smo se zabavljali. Ne znam niti sam ikada čuo temu razgovora koja se među starijima odvijala. Nije me uopšte zanimalo. Kada smo išli u goste, pa bi domaćini ponudili kolače, a ja bih proždrljivo posegnuo za trećim komadom, mama bi me prostrelila pogledom tako da sam ruku istog trena povukao prema sebi. Ostalo mi je do dan danas usečeno u pamćenju njeno:
“Nisi se došao najesti, pristojno uzmeš komad, dva i staneš!” Tako i ja danas s prezirom gledam na ljude koji pobrste švedski stol na nekom eventu. Nismo plakali, vrištali i vikali da nam je dosadno. Ako bi nam i palo na pamet, odgovor bi bio:” zabavi se nečim.” I zabavili bi se. Uh, kako je mašta radila..
Bili smo čisti, uredni, pristojni, mogli smo se kontrolisati kad smo trebali biti tihi, a itekako aktivni kad bi nas pustili s lanca. Jeli smo sve, nije bilo pitanja:” Želiš li?” Nikada. Išli smo gde su roditelji hteli, kada je njima odgovarall.. I bilo nam je zabavno… Uvek.
Veselili smo se izletima na koje smo redovno išli vikendom i putovanju jilima ili vizem na more. Tata i mama su radili, brinuli, hranili, prigovarali, slušali, bodrili. Bili je autoritet, nikako prijatelj.
Kasnije, kad je detinjstvo preraslo u adolescenciju, mama je bila oslonac, psiholog, savjetnik, kritičar, podrška, bič božji. Sve po potrebi. Nije bila prijatelj. I to se naglašavalo, da se ne zabunim, da je ne tretiram poput svojeg vršnjaka, bez poštovanja.
Svako nepoštovanje odraslih kažnjavalo se rukom po guzi. Bez objašnjavanja, razgovaranja. Uvredio si starijeg, šamar. Pa ti uvredi i budi bezobrazan sledeći put. Plaženje jezika, ružne rieči… opet onaj ranije spomenuti mamin pogled…
Ne smatram da je bilo idealno… Nakon izlaska subotom, tata me budio u 9 kako bi pomagao pospremiti dvorište. Nakon 10 minuta telefoniranja vikao mi je da prekinem i da se nađem u četiri oka ako želim toliko razgovarati. Ograničeni izlasci su mi beskrajno išli na živce.
Nisam nikada došao kući pijan, nije mi palo na pamet.
A onda se nešto prelomilo usput, pa je takva vrsta vaspitanja postala previše surova. Vreme je izrodilo nove generacije roditelja. Beskrajno tolerantne, one koji podržavaju prijateljski odnos s decom i to im je baš cool..
Nemojte me pogrešno shvatiti, promene su potrebne, rekao bih nužne, ali imam osećaj da smo otišli iz jedne krajnosti u drugu.
Zbog vlastitog bunta ili inata?
Ne znam, ali poput naših roditelja i mi smo preterali, samo na potpuno drugačiji način. Dotakli smo drugu krajnost.
Počeli smo voditi filozofske rasprave s dvogodišnjacima, gledamo na decu kao na statusni simbol, poput novog automobila, pa ga lickamo, dotjerujemo, pokazujemo, hvalimo se:” Koliko kilometara ima tvoj? A konja? Kakve felne imaš? Moj može povući bolje od tvog! A kakav je u krivini?” -Tako vam to meni izgleda…
Trenutno su deca u centru pažnje, sede na čelu stola, štaviše, biraju mesto gde će sediti i to im se odobrava.
Deca prisluškuju razgovore odraslih, upadaju u reč, vode glavnu reč i glavna su tema razgovora. Dakako, uvek vođene u superlativima… Moj mali je ovo, moja mala je bolje… Deca dolaze u goste s rečenicom:” ja sam gladan!” pa ti pobrste pola frižidera, dok se roditelji smeju. Dete se konstantno zabavlja, ne znaju se sami igrati, pa te vuku za rukav i traže pažnju. Ako im ne pružiš pažnju onda vrište, pa cela porodica sudeluje u smirivanju.
Roditelji se svađaju s učiteljima, prete im otkazima, prete drugoj deci, ako im netko u žaru igre dotakne vlastito dete.
Roditelji pljuju pred decom po učiteljima, tako da se i deca usuđuju odgovarati učiteljima kad dođu u razred. Pa nestane svakog autoriteta. Deca su postala smisao života svojih roditelja, životni projekt, jedina tema razgovora, nerealnog ponosa.
S ponosom bi trebali pričati o svojim dostignućima, interesima, iskustvima, a dete o svojim. Umesto toga, hvalimo se tuđim (detetovim) dostignućima, prisvajajući ih kao svoju zaslugu.
Deca su nam tu da ih vaspitamo i pustimo da žive.. Da ih osposobimo za život, ujedno ne zanemarujući svoj. Nikako da im služimo i umesto njih rastemo.
Da ih satima čekamo ispred noćnih klubova i vozimo kućama. (da, to je postalo normalno) Da im držimo lavor kad nakon izlaska pijani dođu kući.
Da im tolerišemo nedopustivo.
Da ih nagrađujemo za dobru ocenu. Pobogu, pa ona bi sama po sebi trebala biti nagrada.
Čini li vam se da u osnovnim školama svi imaju petice? istina, ponekad je lakše detetu zaključiti veću ocenu nego imati posla s nabildanim taticom koji će ti pretiti jer je “stara koza” oštetila njegovo iznadprosečno inteligentno dete i dala mu 4. A ono zna za 10. Barem.
Pojam zlostavljanja i nestašne dečije igre se izjednačio.
Mi smo se grudvali, borili se koprivama, dolazili kući opečeni, ozebli, crveni. Niko nije zbog toga dizao paniku. Nismo bili toliko osetljivi. Nismo tužakali, jer smo znali da ćemo zbog tužakanja dobiti još jedan šamar.
Kad razgovaram malo s novopečenim roditeljima, svima je zajednička jedna rečenica: “Najvažnije mi je da mi diete bude sretno!”
Našim roditeljima je bilo važnije da usrećimo druge! Jer, shvatali su da je u tome, indirektno, i naša sreća.
Obratiti pažnju na ljude, ne biti sebičan, samoživ, razvijati empatiju, saosećati, brinuti, biti obazriv.. To se negde putem izgubilo.
Vaspitavamo li samožive egomanijake?
Nikada zadovoljne osobe, večno željne pažnje. One koji ne trpe autoritet, zabrane, uvete, rokove, pa se celi život traže i čekaju savršenu priliku da padne s neba, a takve nema.
U međuvremenu ih roditelji finansiraju peru, hrane, teše.. Jer njihovo zlato zaslužuje bolje. I ovaj svet nije dovoljno dobar za njih. Jesam li preterao? U svakom slučaju, mislim da nam treba zlatna sredina. Nešto između vaspitnih metoda naših roditelja i ovih danas. Vreme će pokazati, ako nas, u međuvremenu, vlastita deca ne pojedu za doručak.
недеља, 9. децембар 2018.
Vicevi 99
Stiže mi jutros poruka od babe "prozori se smrzli skroz". Ja u brzini odgovaram "pa sipaj malo vrele vode preko". Baba odgovara "sipala, sad se laptop skroz ugasio, šta dalje?"
Ja sam samo jednom preturao po ženinoj torbi i posle toga sam ubeđen da se u njoj krije, sveti gral, Teslino oružje, rešenje za Kosovo, baba koja se češlja i Molderova sestra.
Razgovor sa konobarom u zemunskom kafiću
- Ja bih neku kafu.
- Oš espreso, makijato ili maćado?
- Šta je maćado?
- Pa, turska, domaća.
Svojevremeno je muž znao da u toku pornića iskomentariše : KOLKE SISE OVA IMA, ANA VIDIŠ LI , dok nisam jednom rrekla, KOLKA KITA BOKTEJEBO EL VIDIŠ?
Više ne gledamo porniće zajedno.
- Mrzim matematiku! Ja ovo ništa ne kontam! Najgori predmet! Neću ovo da radim!
- Dobro tata, ne ljuti se, uradiću domaći sam.
Šeta se konj po šumi i upadne u živi pesak. Pokušavajući da se izvuče vide ćurku i reče joj:
- Molim te idi po farmera ne mogu da se izvučem.
Ćurka ode, vraća se Mercedesom i reče konju:
- Nema farmera zaveži se za branik od auta pa ću te povući.
I izvuče ona konja.
Prošlo par dana kad i ćurka upade u živi pesak i počne da doziva konja.
- Molim te idi po Mercedes ne mogu da se izvučem.
Konj joj reče:
- Nemam vremena da idem po Mercedes, nego ja ću da opkoračim pesak, a ti se uhvati za moju kitu.
I tako on izvuče ćurku.
I ŠTA BI UOPŠTE BILA POENTA OVE BASNE???
PAAAA… AKO IMAŠ KITU KAO KONJ, NE TREBA TI MERCEDES DA POKUPIŠ ĆURKU!
Razboli se neoženjen momak, obiđe sve doktore pa i specijaliste… Ne nađoše mu dijagnozu.
Dođe kod jednog 100 posto kul doktora koji ga upita:
- Jel’ dečko, jesi ti oženjen? Imaš li curu?
- Nemam…
- Aaa…to je tebi. Nego, nađi ti sinko kakvu da te podoji pa vidi hoće li bolovi prestati.
- Pa, znaš doktore, imam ja jednu komšinicu skoro je rodila i doji, pa da možda pitam nju.”
- Hajde, hajde, samo izlazi iz ordinacije.
I rečeno učinjeno. Ode momak kod komšinice i upita je:
- Jel’ komšinice, imam neku bolest i doktor mi reče da nađem neku da me podoji, pa reko da upitam tebe. Znam, rodila si skoro i tako to.
- Aaaa, može lepi moj komšo, kako da ne… Pa, šta ćemo? Ajmo tamo… iza ovog sena.
Izvadi žena sisu, a one sve nabrekle.
Uhvati se momak posla, duc, duc, žena se uzbudila, vrpolji se, pa kaže:
- Jel’ dečko, bil’ ti još šta?
- Pa, ja bi plazma keksa ako ima!
Kupio ortak mečku ,što ima neki sitem - kompjuter, da prepoznaje rupe na putu i podiže točak da ne upadne u nju. Od Sremčice do Borče mu pregoreo procesor.
Dosadi dr. Starčiću penzija i odluči otvoriti vlastitu kliniku. Na ulicu postavi tablu sa sledećim tekstom:
“KLINIKA dr. STARČIĆA
Cena kompletnog tretmana 50.000 dinara.
Ako tretman ne uspe – vraćam 100.000 dinara!”
Mladi lekar, uveren da matori prdonja više nema pojma o medicini, odluči iskoristiti priliku i zaraditi 100.000 rsd… i ode do dr. Starčićeve klinike.
Mladić: “Dr. Starčiću, izgubio sam čulo ukusa. Ima li mi pomoći?”
Dr. Starčić, obraćajući se medicinskoj sestri, reče: “Sestro, donesite molim vas lek iz kutije broj 22 i kapnite 3 kapi mladiću na jezik.”
Sestra to učini, a mladić će na to: “Aaaa…! …pa to je benzin!”
Dr. Starčić: “Čestitam! Povratilo vam se čulo ukusa! To će Vas koštati 50.000 dinara.”
Naljuti se mladić pa se posle nekoliko dana vrati u kliniku dr. Starčića, u nameri da povrati novac.
Mladić: “Izgubio sam pamćenje, ničega se ne mogu setiti.”
Dr. Starčić: “Sestro, donesite molim vas lek iz kutije broj 22 i kapnite 3 kapi pacijentu na jezik.”
Mladić: “E, neće moći - to je benzin!”
Dr. Starčić: “Čestitam! Vratilo vam se pamćenje! To će Vas opet koštati 50.000 dinara.”
Pošto je izgubio 100.000 dinara, izjuri mladić besno iz klinike, ali se posle nekoliko dana ponovo vrati.
Mladić: “Oslabio mi je vid - jedva da išta vidim!”
Dr. Starčić: “Nažalost, za to nemam leka. Zato vam vraćam vaših 100.000 dinara.” I da mu novčanicu od 100 dinara.
Na to će mladić: “Pa, ovo je samo 100 dinara!?!”
Dr. Starčić: “Čestitam! Vratio vam se vid! To će koštati 50.000 dinara.”
Pouka: To što si mladić, ne garantuje da ćeš nadmudriti starčića.
Bog je stvorio prvo Evu kojoj je samoj na svetu bilo jako dosadno.
- Bože, nešto sam razmišljala - reče Eva jednog dana.
- Šta ti je na umu Evo? - reče Bog.
- Pa, znam da sam tvojih ruku delo kao i ova prelepa bašta i sva ova bića oko mene, ali u poslednje vreme osećam da život nije samo to.
- Dobro, nastavi…- reče Bog.
- Ponekad mi bude dosadno - rado bih se malo zabavila. I malo mi je dosadilo sve ovo podizanje i nošenje tereta i čuvanje bašte od mamuta i dugozubih tigrova, da ne pominjem tu prokletu zmiju. Ova bašta zna biti opasno mesto.
- Razumem - reče Bog, napravivši kratku pauzu - Evo, imam lukav plan - reče Bog, samo za tebe ću stvoriti muškarca
- Muškarca?” upita Eva, - Šta je muškarac?
- Muškarac je nesavršeno stvorenje sa mnogo slabosti i odvratnih navika. Muškarac će lagati, varati i ponašati se poput idiota zapravo on će uglavnom biti pravi gnjavež. Ali s druge strane, on će biti veliki i snažan i moći će te zaštititi, loviti, podizati stvari, što može ponekad biti korisno. Biće sklon gubljenju kontrole uma i tela kada je uzbuđen, ali uz malo usmeravanja može dostići prihvatljiv standard u spavaćoj sobi. Mislim da razumeš šta hoću da kažem - reče Bog.
- Hmm, čini mi se da je taj muškarac ideja vredna truda. Nego, reci mi Bože, ima li išta drugo što moram da znam? - reče Eva.
- Samo ovo” reče Bog. Muškarca možeš dobiti uz jedan uslov. Muškarac će, u skladu sa svojim arogantnim, poremećenim, samobitnim karakterom, verovati da je on prirodno prvi stvoren, a i sama znaš da svi imamo pametnije stvari u životu od prepiranja, pa ovo moraš čuvati kao veliku tajnu između nas, ako nemaš ništa protiv. Znaš ono, žena ženi u poverenju.
U malom lepom hotelu “Turist”, u devet sati ujutro, zvoni telefon na recepciji.
Recepcija hotela “Turist”, na telefonu je Mirjana, kako vam mogu pomoći?
- Dobro jutro gospođo Mirjana, na telefonu je Nikola Radić, soba 123. Želeo sam Vas samo pitati u koliko sati se otvara hotelski bar?
Dobro jutro Gospodine Radiću, hotelski bar se otvara tačno u pet poslepodne.
- Najljepše hvala gospođo. Želim Vam jedan prijatan dan.
Isti hotel, recepcija, u podne:
Recepcija hotela “Turist”, na telefonu je Mirjana, kako vam mogu pomoći?
- E, ćao Miro, ovdje Radić, o’š molim te…mi kažeš kad otvaraju…bar…
Dobar dan gospodine Radiću, hotelski bar će biti otvoren tačno u pet poslepodne.
- E, super. ‘Fala ti do neba. Aj ćao.
Isti hotel, recepcija, tri sata poslepodne:
Recepcija hotela “Turist”, na telefonu je Mirjana, kako vam mogu pomoći?
- Zzzzzdravo … m.m.m.mače! ovdje n.n.nikola… e…, kad se otvara… onaj… hik… …b.b.bar?
- Gospodine Radiću, ovo je već treći put da Vam to govorim. Hotelski bar se otvara tačno u pet poslepodne, ali ja ne verujem da će VAS u takvom stanju pustiti unutra.
- Eeee…m.m.mače… …ja n.n.neću unutra… … …ja ‘oću NAPOLJE!!!
Došao komšija do komšinice, kad u njenom dvoristu Đoković i Federer igraju tenis…
- Pa, šta je ovo? Upita komšija.
- Ma pusti me komšija, dobila sam zlatnu ribicu koja ispunjava želje, ali je malo nagluva.
- Kako nagluva? Ponovo upita komsija.
- Pa lepo, nagluva, slabo čuje…
- A, da li bi mi je pozajmila?”
- Ma hoću, ali kada ti kažem da je nagluva…
Drugo jutro dolazi opet komšija kod komšinice, sav ljut i vraća joj zlatnu ribicu…
- Jebala te ova zlatna ribica, nije samo nagluva, nego je gluva skroz na skroz!
- Kako, šta je bilo? Upita komšinica.
- Ja tražim lovu, ona mi da sovu…ja tražim novce, ona mi da ovce…ja tražim pare, ona mi da jare…
- A, šta misliš da sam ja tražila KVALITETAN TENIS!
Ispadne mi upaljač pod krevet, sagnem se da ga uzmem, nađem daljinski, onu drugu čarapu, onog kera što ga stalno gubite po tviteru, papir od bajadere, komšinicine gaće, komšinije gaće?!!, Tominu diplomu, mirovno rešenje za Palestinu, Dačićev obraz, E.T-ja, samo upaljača nigde
Omalovažavanje ljudi koji nisu završili fakultet je greh, među njima je puno sposobnih.
Omalovažavanje onih koji su kupili diplome je obaveza
Sinoć kad smo majka i ja gledali neki film na tv-u, bila je scena u kojoj jedna devojka ide između dve žive ograde visoke preko 2 metra. U tom trenutku sam rekao:
- Ko li kreše ovo?, misleći na ogradu, a majka je odgovorila:
- Što,šta joj fali?
Oženio se princ prelepom princezom ali princeza neće seks, te on odluči da ode kod dvorske veštice da mu spremi ljubavni napitak. Kaže veštica:
- Da bih napravila ljubavni napitak potreban mi je jedan sastojak koji moraš ti lično doneti. Preko sedam mora i sedam gora ima jedna pećina u kojoj živi jedan strašni zmaj. Moraš ga ubiti i kada ga rasporiš iz njega će izaći medved. Kad rasporiš medveda iz njega će izaći vuk, iz vuka lisica, iz lisice zec, iz zeca golub iz goluba vrabac. E kad rasporiš vrapca u njemu ćeš pronaći jedno malo jaje. To mi je jaje neophodno za pripremu ljubavnog napitka!
Pošto je princ žestoko rešio da “zvekne” princezu opremi on ekipu i krenu na put. Posle 4-5 godina putovanja preko sedam mora i sedam gora stigne ti on, napokon do pećine gde živeše onaj zmaj i onako ljuto od dugog puta i apstinencije napravi masakr. Raspori on zmaja, medveda, vuka…i sve ostale životinje i kada dođe do vrapca iz njega ispade ono jaje. On ga sav srećan uze i brže bolje krene nazad. Vratio se on posle 2-3 godine u dvorac, preda veštici ono jaje ali avaj, napitak mora odležati bar godinu dana dok ne sazri.
- Pa kad sam mogao izdržati 7-8 godina, izdržaću ću još i ovu jednu , pomisli princ i ode se odmoriti i pripremiti za dugo iščekivani trenutak seksa sa princezom.
Kada je prošla godina ode on kod veštice i ona mu da bočicu sa ljubavnim napitkom i reče:
- Da bi napitak imao što bolji efekat, moraš sve učiniti kako ti kažem. Pripremi jednu gala večeru na kojoj ćete biti samo princeza i ti. Kuvarima naredi da sva slana jela malo više zasole, a slatka više zaslade. Ispred princeze stavi bokal vode ili vina, a malo dalje iza bokala, da se ne vidi, postavi ovu bočicu sa ljubavnim napitkom. Kada se princeza bude najela, silno će ožedneti, te kada se uhvati za bokal ugledaće bočicu sa ljubavnim napitkom i poželeće da vidi šta je to. Ti budi u pripravnosti, pa kada se ona nagne preko stola da dohvati bočicu sa ljubavnim napitkom, ti joj se prikradi zguza i dobro je kresni!!!!”
Negde tamo u truloj Evropi baciš kesu sa đubretom gde ne treba, neko od građana te prijavi jer je patriota, to smatra obavezom, ne dozvoljava da mu prljaš zemlju, jer je voli. U Srbiji idiot izbaci šut kraj puta, šporet u reku, đubre kroz prozor. Ko prijavi taj je cinkara. Svest?!
Srela se dva crnca u Tokiju i pošli na piće. Pričaju oni o svemu i svačemu. I pita jedan:
- Je li, a gde si ti studirao?
- U Jugoslaviji.
- Ma nemoj, i ja sam. A u kojem gradu?
- U Beogradu. A ti?
- Ja u Zagrebu.
- Jebem ti mater ustašku!!
Zadnjih 6 godina ja pijem hladnu kafu. Ne po vlastitoj želji..
Čim srknem eto nekog s nekim zahtevom. To gladno, to žedno, to usrano, to upišano, to nezadovoljno, to nacrtalo nešto, to progutalo plastelin, to zalepilo brata selotejpom, to ušlo u vešmasinu..
Muž i žena došli u neki luksuzan hotel, sede kod bara i vide jednu jako zgodnu devojku.
- Baš je zgodna ona tamo, šteta što je prostitutka - kaže muž.
- Sram te bilo, kako možeš za tu finu devojku pričati takve stvari.
- Ma, prostitutka je, sto posto!
- Ma nije - tvrdi žena.
- Evo, dokazaću ti. Kreni polako do naše sobe, a ja ću je pokupiti i dovesti. Uđi pre nas u spavaću sobu, sakrij se negde i slušaj.
I tako, sedi žena sakrivena iza zavese, kad muž dovodi devojku.
- Dobro, kod mene se plaća unapred, to je 100 eura na sat.
- Uh, pa to je puno para, nemam toliko.
- Pa koliko bi dao.
- Šta ja znam, imam samo 10 eura.
- Onda ne znam što si me uopšte zvao! - kaže prostitutka i besno izađe na vrata.
Posle nekog vremena, muž i žena se vratili do bara, sede i pričaju, kad prostitutka prolazi pored njih i dobacuje:
- Eto vidiš što dobiješ za 10 eura!
Sin Arapina:
- Reci mi tata, kakav je to čudan šešir koji nosimo?
Tata Arapin:
- Sine, ovo nije šešir, ovo je naša arapska marama koju nose muškarci preko glave u pustinji, a štiti od sunca.
Sin: A zašto nosimo ovu haljinu?
Tata: Džalabija je odeća koja vrlo pouzdano štiti od jakog pustinjskog sunca.
Sin: A zašto nosimo te ružne cipele?
Tata: To nisu cipele to su posebne sandale kako bi se sprečile opekotine od pustinjskog sunca.
Sin: Ako je sve radi pustinjskog sunca, koji onda kurac živimo u Parizu?
Od detinjstva imam noću strah da je neko ispod mog kreveta. Otišao sam kod psihoterapeuta i rekao mu:
- Imam problem. Svaki put kad ležem u krevet mislim da je neko ispod njega. Bojim se. Mislim da ću poludeti …
- Mogu Vas izlečiti! Dolazićete na razgovor tri puta nedeljno i za godinu dana oslobodiću vas tog straha.
- Koliko će to da košta?
- Pet hiljada dinara po poseti.
- Moram da razmislim pa ću vam javiti.
Šest meseci kasnije prepoznao me je na ulici.
- Zašto niste došli na terapiju?
- Pa, pet hiljada dinara tri puta nedeljno i tako celu godinu je mnogo novca. Jedan konobar me izlečio za 1.000 dinara. Bio sam tako sretan što sam uštedeo toliki novac da sam kupio sebi novi automobil!
- Kako je to uspeo? Kakav savet vam je dao?
- Rekao mi je da odsečem nogare od kreveta.
Ja sam samo jednom preturao po ženinoj torbi i posle toga sam ubeđen da se u njoj krije, sveti gral, Teslino oružje, rešenje za Kosovo, baba koja se češlja i Molderova sestra.
Razgovor sa konobarom u zemunskom kafiću
- Ja bih neku kafu.
- Oš espreso, makijato ili maćado?
- Šta je maćado?
- Pa, turska, domaća.
Svojevremeno je muž znao da u toku pornića iskomentariše : KOLKE SISE OVA IMA, ANA VIDIŠ LI , dok nisam jednom rrekla, KOLKA KITA BOKTEJEBO EL VIDIŠ?
Više ne gledamo porniće zajedno.
- Mrzim matematiku! Ja ovo ništa ne kontam! Najgori predmet! Neću ovo da radim!
- Dobro tata, ne ljuti se, uradiću domaći sam.
Šeta se konj po šumi i upadne u živi pesak. Pokušavajući da se izvuče vide ćurku i reče joj:
- Molim te idi po farmera ne mogu da se izvučem.
Ćurka ode, vraća se Mercedesom i reče konju:
- Nema farmera zaveži se za branik od auta pa ću te povući.
I izvuče ona konja.
Prošlo par dana kad i ćurka upade u živi pesak i počne da doziva konja.
- Molim te idi po Mercedes ne mogu da se izvučem.
Konj joj reče:
- Nemam vremena da idem po Mercedes, nego ja ću da opkoračim pesak, a ti se uhvati za moju kitu.
I tako on izvuče ćurku.
I ŠTA BI UOPŠTE BILA POENTA OVE BASNE???
PAAAA… AKO IMAŠ KITU KAO KONJ, NE TREBA TI MERCEDES DA POKUPIŠ ĆURKU!
Razboli se neoženjen momak, obiđe sve doktore pa i specijaliste… Ne nađoše mu dijagnozu.
Dođe kod jednog 100 posto kul doktora koji ga upita:
- Jel’ dečko, jesi ti oženjen? Imaš li curu?
- Nemam…
- Aaa…to je tebi. Nego, nađi ti sinko kakvu da te podoji pa vidi hoće li bolovi prestati.
- Pa, znaš doktore, imam ja jednu komšinicu skoro je rodila i doji, pa da možda pitam nju.”
- Hajde, hajde, samo izlazi iz ordinacije.
I rečeno učinjeno. Ode momak kod komšinice i upita je:
- Jel’ komšinice, imam neku bolest i doktor mi reče da nađem neku da me podoji, pa reko da upitam tebe. Znam, rodila si skoro i tako to.
- Aaaa, može lepi moj komšo, kako da ne… Pa, šta ćemo? Ajmo tamo… iza ovog sena.
Izvadi žena sisu, a one sve nabrekle.
Uhvati se momak posla, duc, duc, žena se uzbudila, vrpolji se, pa kaže:
- Jel’ dečko, bil’ ti još šta?
- Pa, ja bi plazma keksa ako ima!
Kupio ortak mečku ,što ima neki sitem - kompjuter, da prepoznaje rupe na putu i podiže točak da ne upadne u nju. Od Sremčice do Borče mu pregoreo procesor.
Dosadi dr. Starčiću penzija i odluči otvoriti vlastitu kliniku. Na ulicu postavi tablu sa sledećim tekstom:
“KLINIKA dr. STARČIĆA
Cena kompletnog tretmana 50.000 dinara.
Ako tretman ne uspe – vraćam 100.000 dinara!”
Mladi lekar, uveren da matori prdonja više nema pojma o medicini, odluči iskoristiti priliku i zaraditi 100.000 rsd… i ode do dr. Starčićeve klinike.
Mladić: “Dr. Starčiću, izgubio sam čulo ukusa. Ima li mi pomoći?”
Dr. Starčić, obraćajući se medicinskoj sestri, reče: “Sestro, donesite molim vas lek iz kutije broj 22 i kapnite 3 kapi mladiću na jezik.”
Sestra to učini, a mladić će na to: “Aaaa…! …pa to je benzin!”
Dr. Starčić: “Čestitam! Povratilo vam se čulo ukusa! To će Vas koštati 50.000 dinara.”
Naljuti se mladić pa se posle nekoliko dana vrati u kliniku dr. Starčića, u nameri da povrati novac.
Mladić: “Izgubio sam pamćenje, ničega se ne mogu setiti.”
Dr. Starčić: “Sestro, donesite molim vas lek iz kutije broj 22 i kapnite 3 kapi pacijentu na jezik.”
Mladić: “E, neće moći - to je benzin!”
Dr. Starčić: “Čestitam! Vratilo vam se pamćenje! To će Vas opet koštati 50.000 dinara.”
Pošto je izgubio 100.000 dinara, izjuri mladić besno iz klinike, ali se posle nekoliko dana ponovo vrati.
Mladić: “Oslabio mi je vid - jedva da išta vidim!”
Dr. Starčić: “Nažalost, za to nemam leka. Zato vam vraćam vaših 100.000 dinara.” I da mu novčanicu od 100 dinara.
Na to će mladić: “Pa, ovo je samo 100 dinara!?!”
Dr. Starčić: “Čestitam! Vratio vam se vid! To će koštati 50.000 dinara.”
Pouka: To što si mladić, ne garantuje da ćeš nadmudriti starčića.
Bog je stvorio prvo Evu kojoj je samoj na svetu bilo jako dosadno.
- Bože, nešto sam razmišljala - reče Eva jednog dana.
- Šta ti je na umu Evo? - reče Bog.
- Pa, znam da sam tvojih ruku delo kao i ova prelepa bašta i sva ova bića oko mene, ali u poslednje vreme osećam da život nije samo to.
- Dobro, nastavi…- reče Bog.
- Ponekad mi bude dosadno - rado bih se malo zabavila. I malo mi je dosadilo sve ovo podizanje i nošenje tereta i čuvanje bašte od mamuta i dugozubih tigrova, da ne pominjem tu prokletu zmiju. Ova bašta zna biti opasno mesto.
- Razumem - reče Bog, napravivši kratku pauzu - Evo, imam lukav plan - reče Bog, samo za tebe ću stvoriti muškarca
- Muškarca?” upita Eva, - Šta je muškarac?
- Muškarac je nesavršeno stvorenje sa mnogo slabosti i odvratnih navika. Muškarac će lagati, varati i ponašati se poput idiota zapravo on će uglavnom biti pravi gnjavež. Ali s druge strane, on će biti veliki i snažan i moći će te zaštititi, loviti, podizati stvari, što može ponekad biti korisno. Biće sklon gubljenju kontrole uma i tela kada je uzbuđen, ali uz malo usmeravanja može dostići prihvatljiv standard u spavaćoj sobi. Mislim da razumeš šta hoću da kažem - reče Bog.
- Hmm, čini mi se da je taj muškarac ideja vredna truda. Nego, reci mi Bože, ima li išta drugo što moram da znam? - reče Eva.
- Samo ovo” reče Bog. Muškarca možeš dobiti uz jedan uslov. Muškarac će, u skladu sa svojim arogantnim, poremećenim, samobitnim karakterom, verovati da je on prirodno prvi stvoren, a i sama znaš da svi imamo pametnije stvari u životu od prepiranja, pa ovo moraš čuvati kao veliku tajnu između nas, ako nemaš ništa protiv. Znaš ono, žena ženi u poverenju.
U malom lepom hotelu “Turist”, u devet sati ujutro, zvoni telefon na recepciji.
Recepcija hotela “Turist”, na telefonu je Mirjana, kako vam mogu pomoći?
- Dobro jutro gospođo Mirjana, na telefonu je Nikola Radić, soba 123. Želeo sam Vas samo pitati u koliko sati se otvara hotelski bar?
Dobro jutro Gospodine Radiću, hotelski bar se otvara tačno u pet poslepodne.
- Najljepše hvala gospođo. Želim Vam jedan prijatan dan.
Isti hotel, recepcija, u podne:
Recepcija hotela “Turist”, na telefonu je Mirjana, kako vam mogu pomoći?
- E, ćao Miro, ovdje Radić, o’š molim te…mi kažeš kad otvaraju…bar…
Dobar dan gospodine Radiću, hotelski bar će biti otvoren tačno u pet poslepodne.
- E, super. ‘Fala ti do neba. Aj ćao.
Isti hotel, recepcija, tri sata poslepodne:
Recepcija hotela “Turist”, na telefonu je Mirjana, kako vam mogu pomoći?
- Zzzzzdravo … m.m.m.mače! ovdje n.n.nikola… e…, kad se otvara… onaj… hik… …b.b.bar?
- Gospodine Radiću, ovo je već treći put da Vam to govorim. Hotelski bar se otvara tačno u pet poslepodne, ali ja ne verujem da će VAS u takvom stanju pustiti unutra.
- Eeee…m.m.mače… …ja n.n.neću unutra… … …ja ‘oću NAPOLJE!!!
Došao komšija do komšinice, kad u njenom dvoristu Đoković i Federer igraju tenis…
- Pa, šta je ovo? Upita komšija.
- Ma pusti me komšija, dobila sam zlatnu ribicu koja ispunjava želje, ali je malo nagluva.
- Kako nagluva? Ponovo upita komsija.
- Pa lepo, nagluva, slabo čuje…
- A, da li bi mi je pozajmila?”
- Ma hoću, ali kada ti kažem da je nagluva…
Drugo jutro dolazi opet komšija kod komšinice, sav ljut i vraća joj zlatnu ribicu…
- Jebala te ova zlatna ribica, nije samo nagluva, nego je gluva skroz na skroz!
- Kako, šta je bilo? Upita komšinica.
- Ja tražim lovu, ona mi da sovu…ja tražim novce, ona mi da ovce…ja tražim pare, ona mi da jare…
- A, šta misliš da sam ja tražila KVALITETAN TENIS!
Ispadne mi upaljač pod krevet, sagnem se da ga uzmem, nađem daljinski, onu drugu čarapu, onog kera što ga stalno gubite po tviteru, papir od bajadere, komšinicine gaće, komšinije gaće?!!, Tominu diplomu, mirovno rešenje za Palestinu, Dačićev obraz, E.T-ja, samo upaljača nigde
Omalovažavanje ljudi koji nisu završili fakultet je greh, među njima je puno sposobnih.
Omalovažavanje onih koji su kupili diplome je obaveza
Sinoć kad smo majka i ja gledali neki film na tv-u, bila je scena u kojoj jedna devojka ide između dve žive ograde visoke preko 2 metra. U tom trenutku sam rekao:
- Ko li kreše ovo?, misleći na ogradu, a majka je odgovorila:
- Što,šta joj fali?
Oženio se princ prelepom princezom ali princeza neće seks, te on odluči da ode kod dvorske veštice da mu spremi ljubavni napitak. Kaže veštica:
- Da bih napravila ljubavni napitak potreban mi je jedan sastojak koji moraš ti lično doneti. Preko sedam mora i sedam gora ima jedna pećina u kojoj živi jedan strašni zmaj. Moraš ga ubiti i kada ga rasporiš iz njega će izaći medved. Kad rasporiš medveda iz njega će izaći vuk, iz vuka lisica, iz lisice zec, iz zeca golub iz goluba vrabac. E kad rasporiš vrapca u njemu ćeš pronaći jedno malo jaje. To mi je jaje neophodno za pripremu ljubavnog napitka!
Pošto je princ žestoko rešio da “zvekne” princezu opremi on ekipu i krenu na put. Posle 4-5 godina putovanja preko sedam mora i sedam gora stigne ti on, napokon do pećine gde živeše onaj zmaj i onako ljuto od dugog puta i apstinencije napravi masakr. Raspori on zmaja, medveda, vuka…i sve ostale životinje i kada dođe do vrapca iz njega ispade ono jaje. On ga sav srećan uze i brže bolje krene nazad. Vratio se on posle 2-3 godine u dvorac, preda veštici ono jaje ali avaj, napitak mora odležati bar godinu dana dok ne sazri.
- Pa kad sam mogao izdržati 7-8 godina, izdržaću ću još i ovu jednu , pomisli princ i ode se odmoriti i pripremiti za dugo iščekivani trenutak seksa sa princezom.
Kada je prošla godina ode on kod veštice i ona mu da bočicu sa ljubavnim napitkom i reče:
- Da bi napitak imao što bolji efekat, moraš sve učiniti kako ti kažem. Pripremi jednu gala večeru na kojoj ćete biti samo princeza i ti. Kuvarima naredi da sva slana jela malo više zasole, a slatka više zaslade. Ispred princeze stavi bokal vode ili vina, a malo dalje iza bokala, da se ne vidi, postavi ovu bočicu sa ljubavnim napitkom. Kada se princeza bude najela, silno će ožedneti, te kada se uhvati za bokal ugledaće bočicu sa ljubavnim napitkom i poželeće da vidi šta je to. Ti budi u pripravnosti, pa kada se ona nagne preko stola da dohvati bočicu sa ljubavnim napitkom, ti joj se prikradi zguza i dobro je kresni!!!!”
Negde tamo u truloj Evropi baciš kesu sa đubretom gde ne treba, neko od građana te prijavi jer je patriota, to smatra obavezom, ne dozvoljava da mu prljaš zemlju, jer je voli. U Srbiji idiot izbaci šut kraj puta, šporet u reku, đubre kroz prozor. Ko prijavi taj je cinkara. Svest?!
Srela se dva crnca u Tokiju i pošli na piće. Pričaju oni o svemu i svačemu. I pita jedan:
- Je li, a gde si ti studirao?
- U Jugoslaviji.
- Ma nemoj, i ja sam. A u kojem gradu?
- U Beogradu. A ti?
- Ja u Zagrebu.
- Jebem ti mater ustašku!!
Zadnjih 6 godina ja pijem hladnu kafu. Ne po vlastitoj želji..
Čim srknem eto nekog s nekim zahtevom. To gladno, to žedno, to usrano, to upišano, to nezadovoljno, to nacrtalo nešto, to progutalo plastelin, to zalepilo brata selotejpom, to ušlo u vešmasinu..
Muž i žena došli u neki luksuzan hotel, sede kod bara i vide jednu jako zgodnu devojku.
- Baš je zgodna ona tamo, šteta što je prostitutka - kaže muž.
- Sram te bilo, kako možeš za tu finu devojku pričati takve stvari.
- Ma, prostitutka je, sto posto!
- Ma nije - tvrdi žena.
- Evo, dokazaću ti. Kreni polako do naše sobe, a ja ću je pokupiti i dovesti. Uđi pre nas u spavaću sobu, sakrij se negde i slušaj.
I tako, sedi žena sakrivena iza zavese, kad muž dovodi devojku.
- Dobro, kod mene se plaća unapred, to je 100 eura na sat.
- Uh, pa to je puno para, nemam toliko.
- Pa koliko bi dao.
- Šta ja znam, imam samo 10 eura.
- Onda ne znam što si me uopšte zvao! - kaže prostitutka i besno izađe na vrata.
Posle nekog vremena, muž i žena se vratili do bara, sede i pričaju, kad prostitutka prolazi pored njih i dobacuje:
- Eto vidiš što dobiješ za 10 eura!
Sin Arapina:
- Reci mi tata, kakav je to čudan šešir koji nosimo?
Tata Arapin:
- Sine, ovo nije šešir, ovo je naša arapska marama koju nose muškarci preko glave u pustinji, a štiti od sunca.
Sin: A zašto nosimo ovu haljinu?
Tata: Džalabija je odeća koja vrlo pouzdano štiti od jakog pustinjskog sunca.
Sin: A zašto nosimo te ružne cipele?
Tata: To nisu cipele to su posebne sandale kako bi se sprečile opekotine od pustinjskog sunca.
Sin: Ako je sve radi pustinjskog sunca, koji onda kurac živimo u Parizu?
Od detinjstva imam noću strah da je neko ispod mog kreveta. Otišao sam kod psihoterapeuta i rekao mu:
- Imam problem. Svaki put kad ležem u krevet mislim da je neko ispod njega. Bojim se. Mislim da ću poludeti …
- Mogu Vas izlečiti! Dolazićete na razgovor tri puta nedeljno i za godinu dana oslobodiću vas tog straha.
- Koliko će to da košta?
- Pet hiljada dinara po poseti.
- Moram da razmislim pa ću vam javiti.
Šest meseci kasnije prepoznao me je na ulici.
- Zašto niste došli na terapiju?
- Pa, pet hiljada dinara tri puta nedeljno i tako celu godinu je mnogo novca. Jedan konobar me izlečio za 1.000 dinara. Bio sam tako sretan što sam uštedeo toliki novac da sam kupio sebi novi automobil!
- Kako je to uspeo? Kakav savet vam je dao?
- Rekao mi je da odsečem nogare od kreveta.
четвртак, 6. децембар 2018.
Andrija Milošević - Mačak i skakutavo jaje
Starim drumom, pa kroz seno
jedan mačak lenjo kreno
čas mjaukne, čas se stiša
mačak traži malog miša.
Kad odjednom brk mu frknu
i u levo rep mu strknu,
kad pogleda mačak pravo,
vide jaje skakutavo.
Skače jaje kojekud
mačak misli da je lud,
Ali jaje neće stati
poče mačor da ga prati.
Uskim putem sve do štale
oko kuće pseće male,
pored krmka od sto kila
do ašova i do vila.
Putevi ga zatim nose
na još vlažne senokose,
gde će ovo jaje doći
prati jaje sve do noći.
Preko brda i voćnjaka
sve do zvezda i oblaka,
na Mesecu malo zasta
tamo živi jedna lasta.
Šokantno je mačku bilo
gde se malo lašče svilo
ispričaću keru Peri
živi medved na Veneri.
A kit jedan nebom šturnu
’ladno živi na Saturnu.
Ali jaje skače samo
po svemiru tamo-amo.
Preskočilo zvezdu žutu
hita jaje mlečnom putu,
prati mačor i ne staje
po kosmosu juri jaje.
S leve strane u krivini
na lagodnoj tu visini,
preneražen mačak blene
u leteće dve sirene.
Ma jel ovo san il’ java
il’ je meni luda glava,
na Neptunu raste trava
tu krilata pase krava.
Videh mrava, sretoh brava
sve u svemu baš je strava.
Da pobegne jaje preti
eno jezdi na kometi,
Sada mačak isto mora
da uzjaše meteora.
Juri jaje i ne haje
a i mačak gas dodaje,
tada začu strašnu buku
i ugleda crnu rupu.
Nije dobra a ni fina
ta kosmička veš mašina,
njoj se ne sme blizu prići
već je treba zaobići.
Kad odjednom jaje stalo
zadrhtalo beše malo,
tada puče na dva dela
i proviri glava bela.
i kresticu malu ima
ovde nešto baš ne štima.
Gleda mačak, ne veruje
mali petlić sam putuje,
a dopuni ovu sliku
jedno glasno kukuriku.
Tu se mačak probudio
sanak beše sjajan snio,
protegnu se i mjauknu
kad od jednom, on ustuknu
i pogleda u daljinu pravo
nosorog mu reče zdravo.
Tu postavi pitanje goruće
ljudi moji, jel’ovo moguće.
https://www.youtube.com/watch?v=DVpbHpEjQDw
jedan mačak lenjo kreno
čas mjaukne, čas se stiša
mačak traži malog miša.
Kad odjednom brk mu frknu
i u levo rep mu strknu,
kad pogleda mačak pravo,
vide jaje skakutavo.
Skače jaje kojekud
mačak misli da je lud,
Ali jaje neće stati
poče mačor da ga prati.
Uskim putem sve do štale
oko kuće pseće male,
pored krmka od sto kila
do ašova i do vila.
Putevi ga zatim nose
na još vlažne senokose,
gde će ovo jaje doći
prati jaje sve do noći.
Preko brda i voćnjaka
sve do zvezda i oblaka,
na Mesecu malo zasta
tamo živi jedna lasta.
Šokantno je mačku bilo
gde se malo lašče svilo
ispričaću keru Peri
živi medved na Veneri.
A kit jedan nebom šturnu
’ladno živi na Saturnu.
Ali jaje skače samo
po svemiru tamo-amo.
Preskočilo zvezdu žutu
hita jaje mlečnom putu,
prati mačor i ne staje
po kosmosu juri jaje.
S leve strane u krivini
na lagodnoj tu visini,
preneražen mačak blene
u leteće dve sirene.
Ma jel ovo san il’ java
il’ je meni luda glava,
na Neptunu raste trava
tu krilata pase krava.
Videh mrava, sretoh brava
sve u svemu baš je strava.
Da pobegne jaje preti
eno jezdi na kometi,
Sada mačak isto mora
da uzjaše meteora.
Juri jaje i ne haje
a i mačak gas dodaje,
tada začu strašnu buku
i ugleda crnu rupu.
Nije dobra a ni fina
ta kosmička veš mašina,
njoj se ne sme blizu prići
već je treba zaobići.
Kad odjednom jaje stalo
zadrhtalo beše malo,
tada puče na dva dela
i proviri glava bela.
i kresticu malu ima
ovde nešto baš ne štima.
Gleda mačak, ne veruje
mali petlić sam putuje,
a dopuni ovu sliku
jedno glasno kukuriku.
Tu se mačak probudio
sanak beše sjajan snio,
protegnu se i mjauknu
kad od jednom, on ustuknu
i pogleda u daljinu pravo
nosorog mu reče zdravo.
Tu postavi pitanje goruće
ljudi moji, jel’ovo moguće.
https://www.youtube.com/watch?v=DVpbHpEjQDw
Пријавите се на:
Постови (Atom)