понедељак, 05. септембар 2011.

Čestitamo vam demokratiju!

Poštovana gospodo, libijski pobunjenici, čestitam Vam u svoje lično ime!

Čestitam Vam kraj diktature i tiranije i početak novog poglavlja u eksploataciji Vaše nafte.

Ne kaže se za džabe: „Ko traži demokratiju, demokratiju i dobije“. I to dobije poveliku demokratiju, naročito, ako ima stručne pomagače iz inostranstva, koji imaju iskustva u tom poslu.

Ceo svet je, zadnjih šest meseci, bio zadivljen Vašim herojskim naporima da odbranite nedužnu NATO avijaciju od napada zlikovačke Gadafijeve protivvazdušne odbrane koja je pokušavala da osujeti međunarodni aeromiting na libijskom nebu. Bilo je tužno i potresno gledati Vas kako neopremljeni i slabo naoružani, u trenerkama i patikama, bez ikakve prethodne obuke rukujete ručnim bacačima, vešecevnim raketnim bacačima i protivavionskim mitraljezima… A, niko se nije pitao odakle Vam to sve, kako se snalazite za municiju, kako birate oficire međusobom…?

No, to sada nije važno. Nije važno kako je se išlo, već je važno dokle je se stiglo. Vi ste sada, gospodo, stigli do demokratije. Niste još ušli u nju, ali još neki korak i udarićete glavom o nju. Ili će ona udariti Vas po glavi? To je sada, već, teško pitanje: Da li čovek naleće na demokratiju ili demokratija na čoveka? Nećemo sada o tome…

I da Vam kažem da niste pogrešili što ste opljačkali Gadafijevu rezidenciju kad ste je osvojili. Glupaci kažu da svaka demokratija počinje ili se završava lopovlukom i da taj Vaš postupak ide u prilog njihove tvrdnje. Ja svima objašnjavam da ste to uradili iz razloga vojne taktike: Ako Zlotvor preuzme kontraofanzivu, pa osvoji Tripoli nanovo, neće imati ni šta da obuče, ni gde da spava (jer, ste sve pokrali), pa će morati da izda naređenje za povlačenje. U pravu sam? Je l’ da?

Želeo bih da se obratim svakoj od Vaših pobunjeničkih struktura ponaosob i da Vam dam neki savet za snalaženje u demokratiji. Jeste da ja ne živim u njoj, jer je moja država otišla korak dalje u procesu demokratizacije, ali sam, zajedno sa svojim sunarodnicima apsolvirao demokratiju, pa sam stručan za tu oblast. (To u čemu ja živim je društveno uređenje zvano anarhija i kakrakteristično je za sve države koje su prevazišle demokratiju.)

Pobunjeničkim vođama:

Dakle… Vi ste pobednici. Osim toga što ste svi bili protiv Gadafija, Vi imate mnogo toga zajedničkog:

- voleli biste da dobijete sedmicu na lotou

- imate jednokomorni želudac

- vodu pijete, a hranu jedete

- jug Vam je naspram severa

- masu izražavate u kilogramima, a zapreminu u litrima

- …

- i svi maštate o tome DA NASLEDITE GADAFIJA

To je u redu. Svako voli da bude prvi. Da nije tako Olimpijade bi se održavale u kafanama, a ne u sportskim objektima i terenima. Znaju to i organizatori aeromitinga, pa će, za svaki slučaj, za prvo vreme, dok ste još zagrejani i naviknuti na miris baruta, poslati svoje kopnene trupe, zvane „mirovne snage“ ne bi li sprečili mogučnost da dođete u iskušenje da se poubijate međusobno. Međutim, ti mirovnjaci su zajebana vrsta turista, pa ih prijatna klima, pustinja, pesak, zmije i škorpije mogu navesti da se emotivno vežu za Vašu zemlju i reše da ostanu tu, zauvek.

Kao prvo morate se pomiriti da ne možete svi Vi biti predsednici, premijeri, ministri… A, zaslužili ste. Ne možete ni svi biti rukovodeći kadrovi na naftnim bušotinama, jer je bušotina manje nego Vas. A i da ih ima, koliko i Vas, nećete Vi raditi na njima, već će organizatori aeromitinga dovesti svoje ljude, pošto oni mnogo bolje buše Vašu zemlju, nego Vi sami. Ako znate engleski, francuski ili italijanski, možete se zaposliti kao prevodilac. To nije loš posao: uvek ste u toku, a i slatko se ispričate. Međutim, ne možete se svi zaposliti kao prevodioci. Da ne biste izvisili u raspodeli plena, zamolite svoje saborce koji su zauzeli funkcije da osnuju dovoljno javnih preduzeća u kojima biste se mogli zaposliti. Ako su, zaista, pravi ratni drugovi, učiniće Vam. Nemojte se čuditi, ako vidite da su u fotelje zaseli oni koji su bili na strani protiv koje ste se borili. To je normalno, jer svako pokajanje zaslužuje nagradu. Obećali ste da neće biti revanšizma, pa ispunite obećanje.

Kad smo kod revanšizma… Molim Vas… Ako uhvatite Gadafija, prvo mu pošteno sudite, pa ga, onda, obesite. Neka zna svet da je sve bilo po zakonu.

Da ne zaboravim da čestitam svim ambasadorima koji su na vreme uspeli da se ispentraju na jarbole i da džamahirijske zastave zamene monarhističkim. Dobra fizička sprema kad-tad bude korisna po zdravlje i dug život. Oni koji nisu vešti u penjanju, neka se potrude da budu vešti u nalaženju izgovora. Jer, gospodo, tiketi se uplaćuju do početka utakmice, a ne kad je „minut do kraja meča“.

I nekoliko reči, onima koji su bili „obični rekreativci“ u redovima pobunjenika…

Borili ste se hrabro, uvek ispred Vaših hrabrih vođa koji su Vam herojski čuvali leđa. Sad treba i da hrabro prihvatite istinu da ste ispunili svoju patriotsku dužnost i da ste prekobrojni za glodanje tako velikog kolača, jer je mnogo glodača. Da se ne biste osetili odbačenima, pre nego što Vas šutnu, dobićete status ratnih veterana. Kad Vas šutnu, možete se najzad vratiti svome zgarištu. Pardon! Htedoh reći „kući“. Kad Vas ugledaju, preživeli članovi Vaših porodica će istrčati iz zemunice i dugo ćete se grliti i čestitati jedni drugima na pobedi.

Sešćete i pričati o oslobodilačkom ratu. Ako neko od Vaših sagovornika izrazi sumnju u iskrene namere namere Vaših vazdušnih prijatelja, postupite pravedno: udarite mu šamar! I recite mu, ovako: „Oni da nisu humani, prvo bi zavodili demokratiju u svojim državama, a ne kod nas! Oni prvo misle na druge, a o sebi kad stignu! To je odlika velikih razbojnika…“ Pardon! Htedoh reći: „Državnika!“

Ako ne veruju da ste ušli u period demokratije, uzmite Gajger-Milerov brojač, uključite ga i prinesite najbližem mestu gde eksplodirala neka granata. Vrednost na displeju će dokazati Vaše tvrdnje.

Normalno je da su sumnjičavi, jer nemaju svi ljudi talenat da osete da je demokratija tu i da Vam diše „za vrat“. Njima treba nešto, konkretno, opipljivo. Da se uhvate za to i kažu: „E, to je demokratija!“ Ne brinite, uhvatićete se: neki pre, a neki posle. Nažalost, demokratija se razvija postepeno… Malo po malo, i Vi, samo, jednog dana uzviknete: „Iju! Pa, mi smo upali u demokratiju do guše!“ A, ljudi oko Vas kažu: „Jebote! Vidi, stvarno!“

Međutim, Vi kao iskusni borci za demokratiju ćete lako prepoznati njeno napredovanje…

Kad, jednog dana, uspete da na crnoj berzi kupite neki (verovatno ukradeni) televizor i sedne sa porodicom da slušate vesti, videćete da se svakim danom sve više ljudi iz Gadafijevog režima uklapa u demokratiju i polako zajedno sa Vašim ratnim komandantima vode državu napred. Vi ćete prvo sumnjati u njihovu iskrenost, ali kad budete slušali njihove izjave u kojima oni psuju i pljuju Gadafija i kako se žale kako im je bilo teško i strašno dok su bili deo njegovog okruženja, shvatićete koliko su ti ljudi propatili i koliko im je bilo teško. Pustićete suzu nad njihovom sudbinom. Eto! To je, već, pokazatelj demokratije: ljudi iz oborenog režima u novom režimu. Znate da se niste borili za džabe. To su promene!

Veći stepen demokratije je kad nekome iz bivšeg režima kažete da se sećate gde je bio i šta je radio, a on Vam (rečima) jebe i oca i majku. To je demokratija! Oni koji su trebali da budu u zatvoru ili egzilu, sada, zahvaljujući demokratiji imaju svoja prava. Doduše, malo veća nego Vaša, ali jebiga, demokratija nije džak brašna, pa da ga razmeravaju i dele kako i koliko kome treba.

Kad, već, pomenuh brašno… da ne zaboravim da Vam kažem da ćete se od sada, pa nadalje, mnogo raznovrsnije i kvalitetnije hraniti! Svaki put kad sednete za porodičnu trpezu, kroz glavu će Vam proći misao: „Ovo nismo imali za vreme njegove vladavine. Nismo uzalud ratovali.“ A, ispred Vas, na trpezi specijaliteti i đakonije iz celog sveta, zahvaljujući činjenici da, skoro, ne postoji država na ovom svetu koja nije članica ili Crvenog krsta ili Crvenog polumeseca. I to proširenje jelovnika ide u prilog opravdanosti Vaše borbe. Ko je sklon gojaznosti, neka se pričuva: glupo je vratiti se čitav iz rata, a izgubiti glavu za trpezom.

Kad budete pogledali demokratiju sa svih strana, videćete su njen sastavni deo i prava manjina. Svakojakih malih, majušnih, beznačajnih manjina. Ako to ne ispoštujete, pljunuli ste na sve što ste uradili. Vi još niste svesni koliko je lepo kad vidite da se poštuju prava manjina. To pod Zlotovrom nije bio slučaj. Osećaćete se neobično ponosito, kad shvatite da Vam šačica stranih kapitalista kontroliše celu privredu Vaše države, iako su manjina. To Vam je onaj trenutak kad kažete sebi: „E,sad ne žalim da umrem!“, pa, uzmete konopac i obesite se.

Postoji još gomila primera koji će Vam pomoći da se niste borili uzaludno. Ima ih toliko da ne znam koji još da navedem…

Recimo, kad budete došli u situaciju da prvo organizujete porodično izvlačenje šibice, pa tek onda da izađete na ulicu. I to je demokratija! Tj. na ulicu izlazi onaj ko je izvukao najkraću šibicu. Nema veze… ko je da je. Ko ga jebe. kad nije imao sreće. U izvlačenju treba da učestvuju i žene i deca i stari i nemoćni. Jednaka prava svima!

Kad srećni pobednik izađe na ulicu treba da se kreće skokovito, „u cik-cak“ (da ga ne bi pogodio snajperista iz ko zna čije ekipe), a ne, onako „klaj-klaj“, monotono, kao u vreme diktature. Isto tako, treba da zna da se mnogi raduju dolasku demokratije i da to pokazuju na različite načine, ali nikako da ne prilazi ljudima koji koji mu idu u susret i odjednom rašire ruke. Velika je verovatnoća da ga žele zagrliti i čestitati kraj diktature, ali se može desiti da je to bombaš-samoubica koji širi ruke da ne bi ometao gelere da se razlete na sve strane. Neki ljudi, jednostavno, vole diktaturu i kad se nađu u demokratiji-puknu od muke. Zato čim vidite da neko na ulici širi ruke, Vi se bacite na zemlju. U početku je, malo, komplikovano. Vremenom postaje refleksna radnja. Ne znam da li znate da je na ulicama iračkih gradova normalno da šetači naprave dva-tri koraka, pa se bace na zemlju. To izgleda vrlo egzotično, samo nema turista koji bi bili voljni da dođu i vide to na licu mesta.

Ipak, ne možete stalno ni biti u kući i sedeti ko „panjevi“. Treba se truditi da vodite normanlan život. Morate izaći napolje. Potreban Vam je svež vaduh. Ne zaboravite da se krećete, kao što sam rekao, „skokovito, u cik-cak, sa čestim bacanjima na zemlju“! Predlažem da organizujete porodičan izlet i odete do najbliže luke i tamo sa obale mašate tankerima koji odvoze Vašu naftu, po cenama koje su, sada, daleko povoljnije, nego u vreme diktature. Naravno, pogodne su za one koji je odvoze, a ne za Vas. I demokratija ima cenu…

Ako ima još kakvih nejasnoća, obratite mi se i ja ću Vam dati savet. I voleo bih da mi za neku godinu napišete pismo u kome biste me obavestili jesam li bio u pravu u vezi svojih predviđanja i da li su Vam moja uputstva bila od koristi.

Čestitam, gospodo! Čestitam i iskreno Vas pozdravljam!

Нема коментара:

Постави коментар