недеља, 21. јун 2009.

Predlog zakona o javnom prevozu

Član1.
1. Svaki građanin morao bi da poseduje posebnu, od nadležnih vlasti izdatu potvrdu o tome da određenih dana mora da se prebaci od kuće do posla i natrag.
2. Potvrde o neophodnosti korišćenja gradskog prevoza izdavale bi se i u nekim vanrednim situacijama kao što je svadba, sahrana, odlazak kod lekara i u vojni odsek, pri čemu bi se vodilo računa da korisnik usluga ne preteruje sa ovakvim vanrednim zahtevima.
3. Nadležna komisija utvrđivala bi razdaljinu od mesta stanovanja podnosioca molbe do odredišnog mesta i ako bi razdaljina bila manja od tri kilometra potvrda se ne bi izdavala. Ovim bi se stalo na put nesavesnim građanima koji koriste prevoz da se prebace dve-tri stanice i time izazivaju nepotrebnu gužvu i muvanje narodnih masa prilikom ulaska i izlaska iz vozila.
4. Izdata potvrda strogo bi važila samo za ono prevozno sredstvo gradskog saobraćaja kojim se najkraćim putem stiže do odredišta.
Član2.
Potvrde se nikako ne bi izdavale:
1. Penzionerima, starim i nemoćnim licima, hroničnim bolesnicima (naročito srčanim), jer za njih prevoz gradskim saobraćajem može da ima fatalan ishod, dok će lagana šetnja delovati blagotvorno.
2. Deci svih uzrasta, jer njihovim malenim telima preti ugnječenje, dok će se hodanje na svežem vazduhu povoljno odraziti na njihov rast i razvoj a što se na duži rok povoljno odražava na zdravstveno stanje nacije.
3. Za vreme trudnoće, potvrda se ne bi izdavala čak ni onim ženama koje na nju inače imaju pravo (po osnovu zaposlenosti), jer je šetnja neophodna za pravilan razvoj ploda, a kako je poznato da su porođaji žena koje su se u trudnoći dosta kretale mnogo lakši i brži, jasno je da je ovaj potez opravdan i sa medicinskog aspekta.
Član3.
Svim građanima koji shodno izdatim potvrdama imaju pravo na prevoz strogo se zabranjuje:
1. Nošenje kaputa, bundi, a naročito perjanih jakni i to tokom cele godine. Pomenuti predmeti potpuno neopravdano zauzimaju prostor koji je i inače deficitaran. Iz istih razloga, najstrože se zabranjuje nošenje tašni, cegera, torbi i školskih ranaca. Sadržaj džepova nije limitiran ako džep nije veći od džepa na košulji.
2. Svim putnicima zabranjuje se konzumiranje crnog i belog luka, pasulja, graška, kupusa, alkoholnih i gaziranih pića. Ova tačka.je uvedena, jer je primećeno da se oko putnika koji su konzumirali navedene artikle stvara krug praznog, neiskorišćenog prostora.
3. Zabranjuje se svađanje, laktanje, gaženje, ujedanje, čupanje za kosu i uopšte svako bespotrebno mrdanje jer se tokom ovakvih aktivnosti troši više kiseonika nego u. mirnom stanju. Savesni građani će se prepoznati po tome što će disati samo u krajnjoj nuždi.
Član 4.
Sva vozila javnog gradskog prevoza pretrpeće određene prepravke:
1. Sa svih vozila imaju se poskidati vrata i prozori. Da bi se putnik prevezao do svog odredišta nije neophodno da mu ceo organizam bude u prevoznom sredstvu. Izbacivanjem ruku, nogu, gornje ili donje polovine tela izvesnog broja putnika kroz otvore nastale ovom tehničkom doradom, ostvarila bi se mogućnost prevoženja dodatnog broja putnika.
2. Središnji delovi zglobnih autobusa, takozvane harmonike, treba pod hitno razvući i prepeglati. Na ovaj način autobusi bi znatno dobili na dužini i prostoru.
3. Poskidati sve rukodržače koji beskorisno zauzimaju prostor, jer se u uobičajenoj koncentraciji ljudstva u vozilu ionako ne može pasti. Rukodržači su takođe štetni i sa socijalno-psihološkog stanovišta jer je primećeno da izvestan procenat građanstva grčevitim stiskanjem istih pokušava da zadrži stečene pozicije i položaje, što kao oblik ponašanja nije predviđeno za stalež koji se koristi uslugama javnog gradskog prevoza.
4. Na zadnju stranu svakog vozila prikačiti po nekoliko kuka. Zaslužni građani, doktori nauka, akademici, dobitnici književnih nagrada, čiji su prihodi obrnuto proporcionalni koristi koju društvo ima od njih, dobili bi potvrde za nabavku malih drvenih kolica zajednu osobu. Navedeni građani bi svoja kolica po sopstvenom nahođenju kačili za kuke na vozilima i prevozili se zasebno, neoštećeni.i to načistom vazduhu.
Član5.
1. Osobe koje poseduju privatne automobile imaju pravo i obavezu da staju i primaju putnike na svim stanicama javnog gradskog prevoza.
2. Vozači privatnih automobila ne smeju se obazirati na podatak za koliko osoba je njihovo vozilo registrovano, već će broj putnika u vozilu biti limitiran stišljivošću prevoženih tela.
3. Da bi se izbeglo bespotrebno zbunjivanje narodnih masa, svi privatni automobili moraju na vidnom mestu da istaknu polaznu i odredišnu lokaciju kao i trasu kretanja.
4. Strogo se zabranjuje selektivni odabir putnika, isticanje tabli ,,prevozim crnke i riđokose 90-60-90" i sl. kao i prevoz putnika bez potvrde iz tačke 1. i 2. člana 1. ovog Zakona.
5. Obavezi prevoženja putnika ne podležu vlasnici automobila skupljih od 50.000 DM.. Računa se da su oni dovoljno privredili našem društvu, a i da su se namučili dok su radom i pregalaštvom zaradili tolike pare.
Član 6.
1. Vozače u javnom gradskom saobraćaju treba potpuno ukinuti jer oni bespotrebno zauzimaju mesto u vozilu.
2. Vozilom bi upravljao putnik koji bi u datom momentu dokumentovano dokazao da je za to najsposobniji.
3. Ukoliko niko ne bi mogao da dokaže stručnu sposobnost, vozio bi onaj koji bi pokazao najjaču želju za to.
4. Ukoliko niko ne bi izrazio želju da vozi, vozilo bi stajalo na stanici dok se volana u očajanju ne bi dohvatio putnik kome se najviše žuri.
5. Putnik za ovu funkciju ne bi bio plaćen jer se vožnja obavlja na dobrovoljnoj osnovi i jer su njegove povlastice (u smislu da se prevozi sedeći) evidentne.
6. Putnik-vozač bi bio dužan da prilikom stupanja na funkciju obavesti ostale saputnike kad silazi da bi mu se blagovremeno našla zamena.
7. Profesionalni vozači bi bili razmešteni po autobuskim stanicama kao radnici na organizovanju narodnih masa. Njihov posao bi bio da u prepun autobus uguraju još onoliko naroda , koliko ga ima unutra. Ovu delatnost do sada su obavljali.sami putnici, ali haotično.uz puno gurahja i psovanja, što kod posmatrača sa strane može da stvori pogrešnu .sliku o kulturi i tradiciji našeg naroda.
8. Ugurivači bi radili bez materijalne nadoknade a zaradu bi ostvarivali prodajom stvari koje putnicima poispadaju prilikom ulaska u vozilo (tašne, novčanici, nakit, šubare, zubne proteze i sl.)
Ovaj Zakon je, za razliku od ostalih, sastavljen isključivo na osnovu zdravog razuma, pa kao takav, ne podleže Ustavu.
Zakon je podložan izmenama i dopunama a amandmani su poželjni.
Otvaramo raspravu o predloženom Zakonu na svim nivoima.

Нема коментара:

Постави коментар